У рано јутро Ђурђевдана љубитељи романтике из целе земље кренуће на путовање  назад у време, у настојању да се дотакну лепота природе и чистоте људске душе. И док ће воз тутњати уским колосеком од града Септември кроз Тракијско поље, кроз Чепинску котлину и ниже делове планине Риле, на пољанама изнад Јакоруде мештани ће разапети шаторе у очекивању драгих гостију. 

Другу годину узастопно житељи Јакоруде ће прославити Ђурђевдан са људима изблиза и издалека. Организатор овог скупа је невладино удружење „За пругу узаног колосека“, које обећава да ову заједничку прославу претвори у традицију:

„Многи људи, ако су уопште икад чули за Јакоруду, знају само то што у њој живе Бугари муслиманске вере, али то сасвим није довољно – каже Кристијан Ваклинов из удружења. – Јакоруда у ствари има богату историју која почиње још у доба Трачана, овде је касније постојало хришћанско насеље и до данас је место где мирољубиво коегзистирају Бугари хришћанске и исламске вероисповести. На Ђурђевдан када житељи Јакоруде славе свог патрона – Светог Георгија Победоносца, у црквеној порти једног од најстаријих храмова у земљи Светог Георгија врви од људи – хришћана и муслимана. У дворишту се дели курбан јело од јагњетине, сви славе скупа, окупљају се представници фамилија јер се тог дана у завичај враћају из иностранства печалбари. Наша намера је да покажемо како треба да будемо сложни и добри – и посебно у временима у којима живимо.“

„Знамо каква је ситуација овде, у Родопима – овде су насељена места мала, нека од њих се налазе високо у планини, многи људи живе у кућерцима по махалама – каже Кристијан Ваклинов. – Упркос томе што овде нема удобности градског живота, људи живе у слози. Чини нам се да урањамо у атмосферу с почетка прошлог века. Мештани зарађују од продаје домаћег свежег млека. Сваког дана на својим нејаким плећима жене носе на једину железничку станицу, удаљену неколико километара од већине махала повеће количине млека. Иду пешке по тами и по снегу, а та прича не може а да не дирне срца туриста. И премда су људи у Родопима такође грађани Бугарске и ЕУ, разлика између њих и осталих грађана модерне Европе је запањујућа.“

Кристијан Ваклинов се сећа прошлогодишњег Ђурђевданског сабора када су се домаћини и гости окупили на ливадама поред обала реке Јакоруштице и тамо заједно уживали у славској гозби, играли кола и на растанку обећали да ће се опет састати годину дана касније.

„Мештани су уприличили скроман, али срдачан дочек на станици, а на ливадама су разапели шаторе и припремили гозбу – прича још Кристијан Ваклинов. – На жалост данашњи људи су постали хладни и ригидни, али се то не односи на житеље Јакоруде. Срца овдашњих људи су пуни радости због тога што се у њиховом граду догађа нешто тако лепо као што је овај сабор. Није ни потребно да учине нешто посебно – довољно је што своје госте дочекују срдачно, што су спремни да нас приме у своје куће и да нас искрено позову да им се опет и опет враћамо.“