У време када политичка и пословна елита нас уверава да се наш избор своди на то шта да себи купимо, за кога да радимо и за кога да гласамо, новоотворени Социјални центар „Фабрика за аутономију“ представља гутљај ваздуха за све који желе да се упознају са алтернативним праксама и моделима економског развоја. „Ми не желимо да поверујемо да је слобода само за велике корпорације, а границе само за људе,” пише на интернет страници колектива. И даље: „Политика није привилегија само шачице овлашћених него обавеза свакога од нас”.

О циљевима и раду Социјалног центра разговарамо са Валентином Георгијевом, волонтером и професором културологије на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски”. Питали смо је зашто баш „фабрика“ и зашто „за аутономију“?

„Фабрику смо наследили. Центар је смештен у једној фабрици текстила поред „Лављег моста“ која је изграђена почетком 20. века. „За аутономију“ зато што је то у складу са два основна начела. На првом месту је самоорганизовани простор који организује и о којем брине колектив од 10-15 људи. То је хоризонталан начин функционисања. „За аутономију“ – зато што је у питању колектив који сам ствара своја правила и који је независан од било каквог облика спољног финансирања. Ми нисмо ни на који начин повезани са НВО, политичким партијама, општином. Покушавамо да се придржавамо сопственог модела финансирања, крајем месеца прикупљамо донације од чланова колектива и тако плаћамо најамнину“.

Аутономна задруга је један од облика тзв. економије дељења (sharing economy) који фабрика има за циљ да развије. То је заједница за размену робе и услуга путем директне везе између произвођача и потрошача.

„Циљ нашег програма је да покажемо да постоје и други облици размене поред оних које сви добро знамо – оних који су регулисани тржиштем и новцем, наравно. Ми можемо да једни другима дајемо ствари које нам требају, да вршимо размену и то, наравно, бесплатно. Покренули смо течајеве бугарског језика за избеглице и странце, као и течај из области слободног софтвера, а затим и шпанског и француског језика. Ускоро ћемо имати и течај енглеског језика. То је знање које људи могу делити добровољно, бесплатно, а ми им обезбеђујемо простор за активносте”.

Сваке недеље у Центру се приказују филмови на социјалне теме, играни и документарни, а после пројекција обавезно следе дискусије. Улаз је слободан. Филмови приказују различите облике активизма и социјалних покрета у Бугарској или у свету.

Којој потреби излази у сусрет Центар?

„Центар нуди простор. То није мрежа, није организација него место, физички простор који пружа прилику за састанак активиста,  група, покрета који на један те исти начин говоре о различитим стварима. Често пута су различити покрети некако изоловани и зато су недовољно снажни. Када различите групе могу да међусобно комуницирају, да деле заједничке вредности и да о њима дискутују могућа је изградња снажног и солидарног социјалног покрета. Већ радимо са Покретом за заштиту права животиња, Аутономним радничким синдикатом , онлајн-колективом dВерзија, са једним ЛГБТ колективом итд.”.

Да ли сте, по вашем мишљењу, довољно видљиви у јавном простору?

„Видљивост није толико велики проблем колико одрживост. За време протеста 2013. било је неког активирања неким конкретним поводом  али ниједна од група које су учествовале није успела да се афирмише током времена. Сматрамо да је то резултат одсуства места за састанке, одсуства заједничких активности које уједињују. Када су напори и циљеви заједнички и када се ризик заједнички преузима онда сви заједно идемо истим путем и резултата ће свакако бити”.

У програму активности Центра примећује се јасна веза између теорије и праксе – сваке недеље Петар Пиперков предаје тзв. „Критични течај из економије” у оквиру којег се представљају традиције и модели економског мишљења, предстојеће алтернативе доминантног неолибералног модела.

Превод: Албена Џерманова