Са градом Тетевеном увек ме повезују позитивне емоције из детињства када сам, да бих побегла од врућине у Софији, гостовала мојим рођацима тамо. Сећам се зелених брда, хладовине коју пружа Стара планина, бистрих река, цврчака. Годинама су моји летњи одмори постајали све краћи, имала сам све више обавеза и тако сам све мање одлазила у овај диван град. Испоставило се да смо, у ствари, са њим били растављени пуних 15 година, али сам се пре отприлике недељу дана вратила тамо с осмехом и великим узбуђењем. Мало је оних ствари које су се промениле – брегови су још увек зелени, људи – као некада предусретљиви.

Повод да опет дођем у Тетевен био је Празник „тетевенске саламуре“. Иако не волим баш саламурену рибљу чорбу, она је била „звезда“ на централном тргу Саве Младенова. Од мештана сам сазнала да се овај празник обележава другу годину заредом и да је „тетевенска саламура“ – рибља чорба – идеалан мезетлук за ракију. Боја јој је црвена, а укус – љути, кисели и слани.

Међу штандовима на којима се бесплатно нудила ова локална чорба био је тај Ватрогасне службе. Ватрогасци су ми с осмехом на лицу рекли: „Упозорили смо овдашње људе да пазе шта данас раде јер не бисмо да на Празнику радимо“. На срећу свих, није дошло до потребе да ватрогасци интервенишу. Песме, игре и приче дизале су дух присутних.

Потпредседник општине Тетевен Борис Врабевски ми је испричао занимљиве приче о прошлости овог региона и изразио задовољство чињеницом да Празник већ другу годину заредом окупља пуно људи из свих крајева земље. По његовим речима, то је начин за очување културе и традиција града, а заједно с њим ће и дух мештана заувек остати жив. Образовање деце и добри породични односи су такође веома цењени у овом региону.

Сазнала сам да је тетевенски крај насељен још у древна времена. Неки сматрају да је град добио име по Тетјовој фамилији која се настанила на овом тлу и основала град. У прошлости се овде развијало 27 заната, а тетевенски трговци су били веома успешни и свугде познати. Град, који се налази на обали реке Вит, некада су звали „Алтин Тетевен“ (Златни Тетевен). Абаџијски, крзнарски и резбарски занат само су неки од старих заната по којима је регион био познат. Риболов, пак, је и данас свакодневно занимање. Године 1801. Тетевен су напале крџалије. Град је спаљен и скоро потпуно уништен. Међутим, 50. и 60. година XIX века доживео је успон и постао један од занатских центара Бугарске. Данас се у Тетевену може видети мноштво кућа устаничких четника, које су проглашене споменицима културе.

У околини вреди посетити Историјски музеј, Гложенски манастир, Авантуристички парк „Адреналин“, водопад Скока. У близини града налазе се еко-стазе. Хладовину можете наћи и у пећинама Саева рупа /буг.: Саева дупка/, Драганчовица, Моровица. Још много се може писати о Тетевену, али овом приликом нек завршимо цитатом писца Ивана Вазова посвећеног граду Тетевену: „Да нисам дошао у Тетевен и ја бих остао странац за мајку Бугарску… Много сам лутао, много сам скитао, али лепшег краја нисам видео.“.

Превод: Албена Џерманова

Фотографиje: Луиза Лазарова