Сваког дана Росица Занкова израђује посуђе за вечност од безобличне глине. Додирујући глину успева да „ухвати“ поруке из наше праисторије, а затим да их „преведе“ на савремени језик и дланима остави делић своје душе… У сликовитом бугарском селу Орешаку она обавља занат који на нашем поднебљу има древне традиције и надграђује га модерним техникама и креативним идејама.
Непоновљив је осећај додира глине јер је она део земље и садржи пуно позитивне енергије – каже она. - Када човек ухвати у руке лопту глине и изради неки предмет, осећа се срећним. Са стране се то можда чини једноставним и лаким послом али ту морам рећи да се овај занат дуго учи - све док испод твојих руку не изађе жељени предмет. Људи обично приступају сувише емотивно, али брзо се увере да глина није тако лака за обраду. Међутим, када им помогнем у изради неке фигурице или посуђа, они су задовољни, а често и веома пријатно изненађени резултатом. Све у свему, глина је невероватна и желим свима који до сада нису имали прилику да покушају да направе нешто од глине, нека то учине сада.
Грнчарски занат, који су на нашем тлу први практиковали Трачани, још увек инспирише, нарочито када је испреплетен са историјом фамилије.
У фамилији мог деде правили су играчке – некада су постојале само дрвене и глинене играчке – прича мајсторка. – Чак ме он недавно научио како да израдим неке играчке - пиштољ, голуб и друге животиње, свираљке итд. У бакиној фамилији, пак, су предмете израђивали на грнчарском точку. Међутим, мојој баки нису дозвољавали да се бави грнчарством јер се сматрало да то није женски посао. Ипак, пошто је била дете, отац јој је дозвољавао да улази у грнчарску радњу. Лично ми је показивала како је радила дршке и отворе на тестијама, како је помоћу сламчице правила рупицу из које би се пила вода. (Тестија има јединствени облик који помаже да вода у њој дуже остане хладна.) Њен отац ју је водио са собом по пијацама – тада за купопродају нису користили новац него су глинено посуђе размењивали за жито и др.
Росица Занкова, наследница мајстора занатлија, која је завршила школу керамике у граду Тројану, је свој атеље отворила у кући својих родитеља у родном граду Орешаку који је познат као занатски центар и постала је један од најтраженијих мајстора грнчара. На њеном радном месту има пуно деце која на самом почетку не желе да се прљају глином, али на грнчарском точку просто забораве да су им руке „блатњаве“. Свраћају код ње и родитељи, туристи, па чак и ВИП гости, као, на пример, један бивши председник и један бивши министар спољних послова.
У свом атељеу обично показујем једну од најдревнијих техника израде глиненог посуђа код које се користи уже – објашњава Росица Занкова. – Некада су на тај начин израђивали највећа глинена посуђа за чување зрна. Тада су их заглађивали да би се добио функционални облик, а сада им придајемо савремени изглед и користимо различите технике. Много странаца посећује мој атеље, али долазе и колеге из иностранства да би научиле како се прави традиционална тројанска шара која се може видети на већини посуда у нашим ресторанима у традиционалном стилу. За њу се користи обојена глина.
Међу стиловима декорисања глинене посуде који се највише допадају Росици Занковој је тзв. графитна техника – она се може видети и на мозаицима и посуђу у древним бугарским престоницама Плиски и Преславу. Изводи се тако што се одузима горњи слој светле глине да би остао тамни који и јесте основна боја предмета.
Превод: Албена Џерманова
Фотографије: лична архива
„Бог је обдарио човека способношћу да сања и ми смо сањали да се управо овде, у музеју „Гети”, на бугарском језику чује о отварању изванредне изложбе посвећене једном древном народу, изложбе, која пуно говори“. Ово је изјавила потпредседница..
На специјалној церемонији данас нашим виртуозним виолинистима Светлину Русеву и Лији Петровој биће уручене виолине "Страдиваријус" из 1716. године и "Гварнери дел Ђезу" из 1733. године, које су у власништву бугарске државе. Истакнути виолинисти ће..
Италијанско-француско-шпанска биографска драма „Лимонов“, у трајању од 138 минута, освојила је главну награду за најбољу литературну адаптацију на међународном фестивалу дугометражног играног филма „Синелибри“ у Софији. Добитника овог престижног..
„Бог је обдарио човека способношћу да сања и ми смо сањали да се управо овде, у музеју „Гети”, на бугарском језику чује о отварању изванредне..