Софијска библиотека је била домаћин Међународне конференције на тему „Деца у дигиталној ери“ у организацији Универзитета библиотечких студија и информационих технологија у Софији, а под окриљем европског комесара за дигиталну економију и дигитално друштво Марије Габријел и Националне комисије Унеска. На конференцији су размотрени изазови везани за рад у глобалној мрежи са којима се суочава савремено друштво.

Деца су једна од најрањивијих група интернет корисника из разлога што у виртуелни свет улазе у све ранијим годинама и нису увек припремљена за опасности које он крије. Малишани отварају налоге на друштвеним мрежама где сусрећу разноразне људe. Стварају пријатељства и контакте често пута пре него што упознају њихово право лице и намере. Постепено почињу да живе у свом виртуелном паралелном свету где деле многе личне податке, телефонски број, адресу, банковни рачун итд. а не знају шта се са тим подацима дешава и у чије руке они могу да доспеју. Све их то претвара у лаку жртву преваре, напада, па чак и рекета. Појављује се све више игрица које директно угрожавају живот учесника у њима. Таква је, на пример, популарна игрица „Плави кит“. Након прикључивања игрици тинејџери добијају различите изазове – прво мање опасне, а затим све опасније попут самоповређивања и на крају најчешће позив на самоубиство, при чему се извршење свих „задатака“ мора снимити и поставити на друштвену мрежу. Управо је због тога потребна строжа контрола од стране родитеља док су њихова деца на интернету, а свакако ће помоћи и чешћи разговори са њима. Тако ће сваки евентуални проблем са којим су се деца суочила бити размотрен и решен у породици, а не помоћу савета непознатих особа.

Тема сајбер безбедности је била у центру пажње једног од панела Конференције. Шта она значи и зашто мора бити важан део наставних планова још од раног узраста, сазнајемо од професора права информационих и комуникационих технологија адвоката Георгија Димитрова.

Према њему, реч је о сасвим новој категорији знања за коју морамо бити припремљени како у технолошком, тако и у етичком погледу. Да бисмо схватили смисао те нове категорије знања прво себи морамо поставити питање како нам она може бити корисна.

Професор скреће пажњу и на различите врсте ризика које крије живот у дигиталној ери:

Данас сви користимо интернет и друштвене мреже. Док смо у сфери друштвене комуникације претње су једне, али ако говоримо о коришћењу технологија у сферама које интересују и државу, онда је више него јасно да она мора да створи регулативу која би  била у стању да заштити наша права и интересе. Испоставља се да су технологије до те мере „освојиле“ пословни свет и државну управу да је сама држава постала зависна од технологија. И одједном искрсава велики проблем – ми не знамо која знања и вештине треба да поседују људи који у свом послу свакодневно користе технологије, не знамо која знања и вештине треба да поседују људи који раде у државној управи и нуде електронске услуге и на крају - не знамо која знања и вештине треба да поседују они који пружају здравствене услуге. Одједном се испоставља да су знања и вештине, за које се знало да су у сфери самоваспитања, незамењиви и без њих привреда и држава не могу да функционишу. Зато су предавања из области сајбер безбедности, која нас учи како да штитимо своју комуникацију или које мере морамо предузети у циљу заштите личних података итекако потребна и треба да постоје на свакој високошколској установи.

Стално се појављују нове и нове технологије, оне неминовно улазе у наш живот, долази и до презасићености тржишта… Али чудни се процеси одвијају у нашој свести. Нама као да никад није доста. Није мало оних људи који свој нови, модерни мобилни телефон не користе више од пола године. Чини им се да више не задовољава њихове потребе и купују нов. За ове људе се може рећи да су зависни од технологија. Ова зависност још није на званичној листи обољења, али има све шансе да се претвори у нову епидемију савременог друштва. Још увек није прекасно да заштитимо нашу децу од ње… или смо можда стварно закаснили?

Превод: Албена Џерманова