Међу истакнутим кавалистима такозване средње генерације Данчо Радулов се истиче тиме што је остао веран традиционалном начину свирања. За разлику од већине својих вршњака он се није повео за помодним, па чак екстравагантним стиловима извођења на кавалу. Многи од његових колега определиле су се за технике интерпретације, типичне за друге жанрове. У свом индивидуалном стваралаштву Данчо Радулов је успео да задржи онај специфични слатки глас кавала, стилистику и целокупну орнаментику која одликује уметност старих мајстора свирача. Његова ауторска кола и инструменталне композиције зраче атмосфером којом су одисала некадашња весеља на саборима и панађурима. Својим професионалним стилом композитора и инструменталисте он је доказао да у савременом захуктаном свету још увек има потребе за старим обрасцима традиционалне уметности.

Данчо Радулов је напунио 60 година што је добар повод за свођење животних рачуна, евоцирања успомена о првим учитељима и звезданим тренуцима које је доживео на концертима широм света.

„Рођен сам у Суворову, малом граду надомак Варне – каже музичар. – У том месту живи велика група досељеника из Јамболског краја у јужној Бугарској. И по мајци, и по оцу потичем из тог краја. од малих ногу сам волео да слушам свог деду Ивана Чолака, који је био кавалиста. Мој други деда Јордан био је врстан певач. Уобичавали смо да слушамо фолклорне емисије БНР. Наши омиљени извођачи били су Никола Ганчев, Влкана Стојанова, Стајка Гјокова и не само зато што су били, данас бисмо рекли, звезде народне музике, него и зато што су попут нас, пореклом из Тракије. У госте нам је долазио и прослављени кавалиста Жељо Димов. Преселили смо се у Варну и тамо сам почео похађати фолклорну школу, а затим сам свирао и у дечјем оркестру народне музике. Пре но што одем у Котел већ сам знао шта значи свирати у ансамблу. У Националној школи фолклорних уметности био сам ђак Димча Желева, младог кавалисте, и Стојана Чобанова. Док сам био на Музичкој академији у Пловдиву обрадио сам прву своју песму и написао прву солистичку композицију - „Козлуџанско коло“. Накратко сам свирао у оркестру ансамбла „Тракија“ у Пловдиву. Када сам био на другој години студија главни уметнички руководилац ансамбла „Варна“- проф. Петар Ангелов, позвао ме је да будем диригент оркестра.

Данчо Радулов прича и о неким незаборавним сусретима са публиком:

Између догађаја који су ми се урезали у сећање најузбудљивији је био наступ у Перуђи, Италија. Концерт је био у студентском кампусу, публика је била млада. После концерта и аплауза, када смо салу напустили кроз службени излаз, сва публика нас је дочекала у шпалиру поклицима „фантастико“,“фантастико“- никада то нећу заборавити. Битан моменат мог стваралаштва био је рад у Бесарабији, тим више што су моји преци одатле. 2000. г. почео сам да предајем бугарски фолклор и културу, основао оркестар, школу и хор. Потом сам отишао у Тврдицу, Молдавија, где постоји музички колеџ. Тамо сам радио индивидуално са ученицима који су свирали на кавалу и гајдама. Не могу да замислим какав бо био мој живот да нисам научио да свирам на кавалу. Цело моје стваралаштво везано је за тај инструмент и за народну музику.

Превод: Ана Андрејева