Успешан човек је онај који је нашао свој животни позив. Таква особа је Ивана Калвачева чије фотографије маме осмех на лица људи и у најсумрачнијем дану. 2001. године је Ивана заједно са супругом отпутовала у САД. Касније су се преселили у Париз где живи и данас. Живот у туђини изградила је готово па из почетка и научила је много тога, на пример, да можеш да рачунаш једино на себе и на најближе особе, као и да се човек може извући из сваке ситуације.
Ивана са пустоловном знатижељом упознаје свет, али је Бугарска за њу била и остала земља њеног детињства и младости, због чега се увек и радо враћа у домовину. Рекла је да се земља полако мења на боље, али још има шта да се уради.
Видим да се културни живот развија. Има много концерата, позоришних представа… Али оно што фали овој земљи јесте поштовање према институцијама, толеранција људи према различитостима, без обзира на то што смо иначе отворени, део смо европске породице. У САД и Паризу (не могу вам рећи како је у осталим деловима Француске) постоје различите културе, ја сам се навикла на то и мене то уопште не чуди. Али сам приметила да у Бугарској и даље има људи који имају негативан став према другачијима. Наравно, то не важи за све Бугаре јер има и много грађана света у Бугарској.
У динамичном животу данашњице Ивана је пронашла своју формулу за прилагођавање свакодневици кад оде на неко ново, непознато место:
У Бугарској, САД или Француској живим тако као да ми је ово једини дом. Дакле, уклапам се у нову средину и усредсређујем се само на позитивне ствари. Ово је мој начин за самоочување пошто сам по природи веома носталгична особа.
Не удубљујем се превише у техничке аспекте фотографије. Пре би се рекло да документирам оно што видим. Главна порука ми је да треба да примећујемо детаље. Дешавало се да ме пријатељи, Французи, који живе у Паризу питају: „Где си то нашла?“ На што им ја одговарам: „Овде, у нашој четврти.“ Живот нам је толико ужурбан, а ми смо толико окупирани проблемима да једноставно не примећујемо шта се догађа око нас, не видимо детаље, лепоту. Устанеш ујутро и осећаш тугу, хладно ти је. И одједном приметиш, на пример, неку зграду која иначе није ништа посебно, али је у том тренутку лепо обасјана сунцем. Све те наизглед мале и сасвим обичне ствари могу да нас удаље од свакодневних проблема.
Понекад Ивана излази ван граница фотографске уметности и тако се рађају кратке провокативне приче које објављује на свом блогу:
Надамо се да ћемо помоћу галерије фотографија Иване Калвачеве подићи ваше расположење! Немојте заборавити на детаље, пријатељи! Понекад најнеочекиваније ствари и кораци, као и хумор, успевају да расплету и најкомпликованији чвор!
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: лична архива
У уметничком простору реновираних Централних софијских хала биће приказана изложба "Лица ноћне Софије", која је дело екипе платформе licata.bg. Она ће бити отворена 16. јануара, а може се погледати до 30. јануара. По речима организатора, изложба..
Данас, 13. јануара, обележавамо Дан бугарског филма и 110 година од прве пројекције првог бугарског играног филма „Блгаран је галант“. Година је била 1915. а место догађаја – биоскоп „Модерни театар” у Софији. Филм је инспирисан тадашњим..
Најновији филм редитеља Стефана Командарева – "Блок универзум", један је од 35 пројеката који су ушли у селекцију Копродукционог маркета престижног филмског фестивала у Берлину (Berlinale Co-Production Market). Сваке године има на стотине..
Променљиво облачно
Ведро