Импресиван је професионални пут народне певачице Калинке Влчеве. Њен леп спрано глас одмах привлачи пажњу слушаоца. Она са лакоћом изводи специфичне украсе у лаганим песмама, али одлично пева и брже песме у типичном за њен крај ритму. Добруџанска певачка традиција извор је огромног репертоара Калинке Влчеве која је за тонски архив БНР снимила преко 200 песама које су и еталон стилске чистоће и музичке елеганције. Аранжмане за њене песме радили су наши истакнути композитори народне музике као што су: Коста Колев, Стефан Канев, Христофор Раданов. Позната наша певачица тражи аутентичан звук песме из Добруџанског краја у пратњи само кавала или камерних инструменталних група. Она чак и током концерата и снимака са страним музичарима и оркестрима остаје верна самосвојном звуку песама Добруџе.

Године 2017. Калинка Влчева слави 75. рођендан и 55 година сценског рада. Певачица је рођена у селу Срнец, у североисточној Бугарској где су и њени први сусрети са нашом народном  песмом.  Певала је у хору Ансамбла народних песама БНР  који је познат под именом „Мистерија бугарских гласова“. Добитница је Греми награде за 1990. годину. Следи енглески период у Ковентрију са бројним концертима и турнејама по Европи које остварује заједно са својим мужем Мартином Џенкинсом (познатим продуцентом и извођачем на мандолини, виоли, флаути), да би се на крају опет вратила у вољену Добруџу где и данас пева  и учи певању талентовану децу из свог родног краја. Њени суграђани су у њену част организовали низ концерата уз њено учешће и учешће њених колега у Добричу и Тервелу.

Људи са којима сам кренула овим  путем – каже Калинка Влчева –  су моја мајка, моје тетке, бака Велика која је такође много лепо певала – без ње није било ни свадбе ни крштење. У мом селу се увек оглашавала музика, у мојој фамилији се увек слушала музика, а било је и добрих играча. Када сам кренула у школу, мој учитељ Кирил Стефанов, кога никада нећу заборавити, ми је посвећивао део свог времена и био је радостан што певам. Када сам била у другом разреду, узели су ме за солисткињу пионирског хора. Корак за кораком напредовала сам и стигла до некадашње Дирекције за музику која је организовала све наше наступе. Путовала сам са најпознатијим извођачима какви су, на пример, Илија Аргиров, Соња Канчева, Мита Стојчева, са оркестром „Коло“ /„Хоро“/. Много сам им захвална. Они су ме извели на велику сцену. Путовала сам и са  Јовчом Караивановим, Стајком Ђоковом који су говорили да ми је место у ансамблу Националног Радија. Када сам се пријавила на тродневну аудицију која је била објављена само за једну певачицу ансамбла  која би се придружила првим сопранима, осим мене било је још око 60 жена. Након што су чули моје извођење диригент Коста Колев ми је пришао и поздравио ме речима: “Ти си она коју тражимо“. Тако се обистинио један од мојих снова. Мени се увек звук нашег хора допадао. Нећу заборавити моје прво самостално путовање и песму коју сам тада отпевала већ прве недеље („Трепнула равна њива“).

Уследиле су многе награде, такмичења – домаће и међународне – сећа се певачица. – Нећу да заборавим и једно такмичење у Тунису 1969. године када су наступили певачи из 22 државе, а ја сам освојила прву награду. Морала сам да припремим једну песму буквално за два дана. Када сам је отпевала публика се дигла на ноге. На такмичењима професионалних извођача и ансамбала освојила сам две прве награде – за торлашке песме квартета уз моје учешће а такође и като солиста. Имам занимљиве успомене са енглеским и француским музичарима са којима сам током година радила. Добро смо се разумели и наш заједнички рад је био веома успешан.  У Бретану оркестар је имао 16 чланова, одржали смо пуно концерата у великим салама. Певала сам и са оркестром „Тополово“, чији су чланови Французи који изводе само бугарску народну музику . Група је име добила по имену једног села на подручју града Пловдива. Настављам сарадњу са оркестром „Бисери“, певање ми чини задовољство. Људи из Добруџанског краја су ми указали поштовање. Сада сам и почасни грађанин града Тервела. Дечји и омладински ансамбл у граду носи моје име. Један клуб пензионера у Добричу, група за аутентичан фолклор у селу Кладенци такође носе моје име. Веома добро радим са децом – радују ме својим успехом. Посебно бих да истакнем  Донка Маркова, Петју Паневу, Марију Стефанову која певају моје песме. Мислим да ће Петја Панева стварно ићи мојим путем. То значи да не треба да бринем – ја сам своју мисију испунила. Имам наследнике. “.

Превод: Албена Џерманова