Руски народ је са невиђеним ентузијазмом дочекао Манифест цара Александра II Николаевича о објављивању рата Османском царству. Руска интелигенција и пре свега лекари су показали велику пожртвованост. Они су организовали пољске болнице, санитарне возове и медицинске чете. У Руско-турском рату 1877-1878. г. војсци се придружило око 1.600 лекара и преко 3.000 медицинских сестара. Први пут је у њему учествовало 780 болничара-носача носила.

Радом Војног санитета привремено је руководио светски познати хирург и један од највећих ратних хирурга уопште – Николај Иванович Пирогов, који је упркос својим поодмаклим годинама (тада је имао 67 година), испољио задивљујућу енергију и радну способност. Вршио је прегледе рањених војника, обавио више од 600 хируршких операција и тако спасао живот стотина руских војника и бугарских учесника рата, а још се латио и организовања пољских болница. Када се вратио у Русију написао је следеће: „Ниједан од ранијих ратова није окупио на бојишту такав интелектуални потенцијал као театар ратних дејстава у Бугарској."

И заиста, поред њега руској армији тада се прикључило још 300 професора, доцената, асистената и ординатора са највећих универзитетских клиника Русије. Користећи најновије методе лечења рана нанетих из ватреног оружја и болести рата, они су успели да забележе један од најнижих процената морталитета рањених у рату у оној епохи – 10,8 одсто.

У Бугарској руски лекари су применили нове методе лечења. Проф. С. П. Коломнин извео је прве артеријске трансфузије крви, Ф. Ф. Ерисман је разрадио системе за дезинфекцију и обавезну изолацију заразних болесника, проф. С. П. Боткин је открио инфективну жутицу и организовао у армији превентивни пријем кинина у циљу спречавања маларије. Ту је Николај Иванович Пирогов први пут применио гипсани завој код рањених војника.

Далеко од дома око 3.000 жена из Русије пратило је војску – биле су то сестре милосрђа, медицинске техничарке и лекарке. Оне  су биле свуда – на ратишту, у пољским болницама, у логорима за оболеле од тифуса. Међу њима је било и аристократкиња – кнегиња Голицина, Мария Михајловна – сестра кнеза Дондукова-Корсакова, грофица Јекатерина Игњатиева – кћи грофа Николаја Павловича Игњатијева, кнегиња Шаховскаја, баруница Јулија Вревскаја, која је написала речи драге сваком Бугарину: „Припадам Бугарској свим својим срцем“ – она је умрла од тифуса јануара 1878. г. у једној пољској болници у граду Бјала. Поред ње још 50 жена је изгубило живот у том рату, док је 90 медицинских сестара прележало тифус.

В Руско-турском рату раме уз раме са руским колегама учествовало је и бугарско медицинско особље које је образовање стекло на универзитетима у Русији и Румунији. У прве три чете бугарских добровољаца (ополченаца)  био је по један санитетски лекар – то су били Константин Бонев, Сава Мирков и Константин Везенков. За то што су се посебно истакли личном храброшћу Руско царство им је доделило различита одликовања. Два ордена Светог Георгија (два Георгијевска крста) добио је др Георги Цариградски, који је учествовао у спасавању 800 руских војника, премрзлих у зимском маршу преко Старе планине.

Још на почетку рата многе Бугарке су се обратиле начелницима пољских болница са молбом да им буде допуштено да збрињавају рањенике и болесне војнике. Првој којој је то било дозвољено била је Петрана Обретенова, кћи познате бугарске револуционарке Тонке Обретенове. У збрињавању рањеника укључило се и бугарско становништво. Житељи Котела, на југоистоку земље, у току два месеца су издржавали тамошњу пољску болницу, а у покупљање рањеника који су учествовали у борбама код врха Шипке, укључило се око 1.000 Бугара.Током зиме у 50 бугарских кућа у подунавском граду Свиштову смештено је око 3.000 рањених војника и официра. 

Хроничари ратних дејстава понекад као да заборављају тихи хероизам безимених ратника у белим мантилима. Али у центру Софије, у скверу усред кестенова и ружиних бокора уздиже се споменик подигнут у знак захвалности санитетским официрима, сестрама милосрђа и лекарским помоћницима, палим у Руско-турском рату (1877-78). Тај меморијал, јединствен у Европи, саграђен је од камених блокова у које је уклесано 531 име погинулих медицинских радника. Сваке године, уочи 3. марта споменик је обасут цвећем и венцима у знак сећања на подвиг војног медицинског особља.