После пропасти Старе Велике Бугарске кана Кубрата, његов други син Котраг кренуо је на север начелу протобугарског племена Котраги. Настанио се у подручју средњег тока Волге где је око 660 г. успоставио нову државу – Поволшку Бугарску. Трагови њене историје брижљиво се чувају и проучавају у Бугарском историјско-архитектонском музеју-резервату у Татарстану.
„Сматра се да је Котраг (или Кодраг) легендарна личност. Он се индиректно помиње у византијским хроникама, али за сада не постоје веродостојни писани извори о томе који би доказивали да је у питању историјска личност“, прича заменик директора музеја задужен за научна истраживања Андреј Фасхудинов. Ова протобугарска држава налазила се на важној рути, у близини великих река и трговачких путева. Захваљујући томе појавила су се велика економска, културна и политичка средишта, па је та држава постала својеврсна врата између Истока и Запада. За разлику од Дунавске Бугарске, која је 864. г. примила хришћанство, у Поволшкој Бугарској је 922 г. код кана Алмуша (Алмиша) званичном религијом проглашен ислам.
„Део становништва и даље служи древним паганским божанствима, а било је и хришћана. За прихватање ислама велику улогу су имали активне економске и културне везе са већ исламизованом Средњом Азијом. Претпоставља се да су први Поволшки Бугари који су примили ислам били трговци и светски путници.
Ислам се постепено проширио међу различитим племенима. То је утицало и на писмо које је био у употреби код Поволшких Бугара“, каже Андреј Фасхудинов:
„Пре примања ислама они су користили рунско писмо. У нашем музеју има предмета с рунама, најчешће појединим знаковима које су до XII-XIII в. користили цехови (занатска удружења); рецимо грнчари су их стављали на дно земљаних судова, а други су их употребљавали као знак за одређену владарску лозу. Прихватањем ислама овде је проширено писмо на основу арапског алфабет. које је било у употреби на овим просторима до 20-их година ХХ века, т.ј. до преузимања власти од стране бољшевика.“
Поволшки Бугари су једини народ који је пружио одлучан отпор Џингис-хановој војсци, поразивши њену претходницу у чувеној бици 1223. г., објашњава Фасхудинов:
„Та битка између Бугара и монголске војске вођена је у подручју Самарске Луке у сливу Волге. Сазнавши о планираном нападу Монгола приликом њиховог приближавања, они су имитирали бежање и повлачење, али суих тако увукли у замку. Захваљујући овој ратној лукавости Бугари су поразили Монголе и нагонили их у бекство. Многи Монголи ипак су били заробљени, а потом су их Бугари заменили за овнове, што је за монголску војску била велика брука. А ова битка је остала у историји као„овновска“.
Највећи процват Поволшка Бугарска је забележила у XII в. и првој трећини XIII в. - до 1236. г., када ју је Златна хорда ипак освојила:
„Поволшки Бугари су били искусни трговци. Они су трговали са многим земљама, укључиво и са Кином. У Сибиру су набављали скупоцена крзна, фосили и кљове мамута, а затим их продавали на тржницама Болгара, у другим азијским земљама и у Европи. Стизали су све до Егејског мора на југу и Северног леденог океана, одакле су довезивали кљове моржева. Код њих су били развијени и занати. У XIV в. овде је била развијена производња сировог гвожђа, која је постала популарна у Европи тек у XVI в. Археолози су открили ливнице и топионице гвожђа, где је достизана температура од 1000 и више степени.
Бугари су били вешти у изради накита. Татари и данас примењују њихове својевремено високе технологије. Био је развијен и стакларски занат. И, наравно, Бугари су били одлични ратници. Најмоћнија у њиховој војсци била је коњица, а тешко наоружана пешадија играла је споредну улогу.“
Поволшки Бугари досегли су висок ниво духовне културе, науке и образовања, истиче Андреј Фасхудинов:
„У Поволшкој Бугарској писменост је била широко раширена, чему је увелико доприносио систем обуке. И дечаци, и девојке од малена су савладавали слова и бројеве, а описмењавање је вршено у џамијским школама. Знатан проценат становништва је умео да чита и пише. Ислам је обавезивао и изучавање арапског језика. Они образованији учили су и друге источњачке језике. Тада се сматрало да образовани човек у Болгару мора знати неколико језика.“
Превод: Ана Андрејева
Фотографије: bolgar.infoКада се неким посебним поводом окупљамо са својим рођацима или пријатељима, у знак поштовања и као успомену, обично им дајемо поклон уз лепу честитку. У прошлости су примљену честитку чували као драгу успомену и често се она преносила с..
Велики четвртак један је од два дана Страсне седмице , у којима у Бугарској фарбамо јаја за Васкрс. Према старој традицији, за то је задужена најстарија жена у кући, а прво јаје се фарба у црвену боју. Према Православној цркви, црвена боја..
Данас, 17. јануара, обележавамо 105 година од рођења легендарног гајдаша Дафа Трендафилова. Рођен је 1919. године у родопском селу Гела, а током целог свог живота остао је везан за овај магични крај. У доби од само 14 година почиње свирати гајде,..