На церемонији у Националном дворцу културе у Софији Национални донаторски фонд „13 векова Бугарске“ је представио годишње номинације и Националну књижевну награду за бугарски роман.

Председник жирија је познати писац Владимир Зарев. У свом говору он је високо оценио развој бугарског романа, рекавши да је он епско штиво веома снажне сижејне линије, са обиљем јарких карактера и смислом за акутне за друштво проблеме:

„Епски жанр који од аутора тражи времена, посвећености, богати језик, вештину вођења занимљиве приче и, не на последњем месту, таленат, озбиљно искуство и енергију, осваја све ширу територију у нашој савременој књижевности. Без сумње роман је међу најфасцинантнијим и траженим делима у прози. То доказује и настанак запажених и веома успешних бугарских наслова у задње време“ – навео јеЗарев.

Награду је освојио роман „Хавра“ (Збрка) Захарија Карабашлијева. То је оригинално дело са две сижејне линије. Прва прати живот савременог јунака, који се након више година проведених у Америци и низа неуспеха вратио у свој родни град за сахрану свог оца, погинулог у несрећи. Али се тај кратки боравак одједном претвара у почетак рискантне истраге која га увлачи у тамну мрежу интереса. О књизи и проблемима времена у којем живимо, писац Захари Карабашлијев каже:

„То није конформистички роман, то није роман који задовољава све захтеве, нити роман који одговара канону „исправног“ писања. Али је то роман који сам написао сада, у овом тренутку и иза којег стојим сто посто... Говорим о рату – хибридном, топлом, хладном – то ме не занима. Једини рат који данас вреди водити, драги пријатељи, јесте рат против незнања.“

Друга сижејна линија романа „Хавра“ нас враћа скоро век и по уназад. То је прича о судбинској љубави између руске племкиње и америчког новинара. Он је свој живот посветио великој ствари ослобођења бугарског народа од отоманског ропства. Прототип јунака је познати Американац Јануариус Магахан који је у 1876-78. години написао шокантне извештаје о Априлском устанку Бугара и Руско-турском за нас ослободилачком рату, а преминуо је од тифуса већ после победе, 9. јуна 1878. године у Цариграду. Зашто се писац определио за тај историјски сиже? Да ли му у нашој свакодневици недостају узвишени, достојни, прави и лепи примери?

Захари Карабашлијев одговара овако:

„Нама недостаје велика ствар за коју је лако борити се, уколико постоји. Али је сада нема. Сада обилују мале ствари. Бројне ситнице које нам, из једног или другог разлога, краду енергију, али не постоји она велика идеја за коју вреди умрети на барикадама.“

Жири је прочитао 34 романа и номиновао 6 дела различитих сижеа. Према председнику Владимиру Зареву свака од тих књига поседује квалитете победника. По њему једна од њих је историјски роман „Чамкорија“ Милена Рускова. Он прича о рату који је у двадесетим годинама прошлог века вођен унутар Бугарске. То је доба преврата, устанака, стравичних терористичких акција и политичких убистава. Према аутору, епоха је била напуњена огромном енергијом, борба у којој не постоје добри и лоши, а племените намере често пута воде ужасним злочинима.

Међу номинованим књигама је и роман Наталије Делеве „Невидљиви“. Ауторка живи у Великој Британији и пише на бугарском језику. „То је роман о невидљивим, о онима поред којих често пролазимо некако овлаш, чак надмено, не примећујући их... Док су они, у ствари, део нашег социјалног ткива“ – казао је новинар Митко Новков када је презентирао то дело.

Жири није мимоишао ни књигу Ангела Игова „Фини честице прашине“. „Желео сам да напишем књигу о нашем животу овде и сада, о стварима око нас, о стварима које буквално и метафорички удишемо“ – каже аутор.

Озбиљан, мада и са сатиричким елементима је и роман „Мртвачка кола, два носорога“ младог писца Петра Крумова. Он прича о једном чиновнику из Агенције за уписе који се тешко „упише“ у свој властити живот.

Роман „Пут у Тебу“ Јанице Радеве пак је нова транскрипција пуног симбола древног мита о Едипу. Свакако да постоји и веза са савременим јунацима која подвлачи да је Едип присутан у свако доба и у сваком друштву.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: Венета Павлова