Црква „Св. Тројице” у Свиштову, мост на Дрјановској реци у Дрјанову, црква „Св. Ћирила и Методија“ и Кућа са мајмуном у Трнову, део Преображенског манастира заједно са звонаром, Покривени мост у Ловечу… Тешко је набројити све дивне архитектонске обрасце које нам је заветовао мајстор Кољо Фичето (1800-1881). Познат као самоуки грађевинар, јер није имао архитектонско образовање, он је утемељивач нове бугарске монументалне архитектуре.
„Његов животни пут почео је у селу Марча, 3 км од града Дрјанова, каже његов потомак Константин Фичев: Још када је био мали послали су га на шегртовање код мајстора грађевинара. Касније је путовао по целом Балканском полуострву. За време тих путовања Никола Фичев је савладао многе вештине грађевинарског заната што му је пуно помогло у даљем раду. У Албанији и Хрватској имао је прилику да упозна италијанске мајсторе. Можда је од њих чуо о познатом мосту Понте Векио у Фиренци, Италија, да би сличан мост касније саградио у Ловечу.”
Никола Фичев је био скроман и веома побожан човек: „Веома ми се свиђа оно што је о њему написао аустроугарски истраживач и путописац Феликс Кањиц који га је лично познавао - описује га као типичног балканског човека. Никола Фичев је имао неколико важних особина. На првом месту био је човек од речи. Као друго, био је штедљив. Али знамо и то да је сваке године Кољо Фичето издвајао велики износ новца за доброчинство. О његовом трудољубљу нема потребе говорити – о њему сведочи све оно што нам је оставио. Сигуран сам да многе ноћи није спавао да би завршио све пројекте којих се латио. Код њега је занимљива још једна ствар – пошто је био самоук, није цртао него је за све објекте које је требало да сагради правио одливке од воска.”
О делу мајстора Константин Фичев прича: „Ја имам своју теорију. Знајући где је све и шта градио Никола Фичев, сматрам да је у неком тренутку био главни архитекта Дунавског вилајета где је валија био Митхат паша. Тако мислим, јер је он само за 7-8 година добио велике државне поруџбине. Управо тада се појављује више десетина грађевина на различитим местима за које ја не верујем да су његово лично дело. Другим речима, он је да тако кажемо имао пуно посла и као предузетник у области грађевинарства.”
Кољо Фичето је успео да задобије поштовање Митхат паше, након што је по његовој поруџбини изградио грандиозни, чувени на Балкану мост на реци Јантра, у околини града Бјале за чију је изградњу пољски инжењер Људмил Рола, који је радио за Митхат пашу, тражио много више пара и дужи рок изградње. Бугарин је понудио знатно нижу цену и дупло мањи рок за извођења радова. Камени мост дуг 276 м а широк 9 м је подигнут у периоду од 1865. до 1867. године и има 14 полукружних лукова.
Други објекат – дело Коља Фичета, који обавезно морамо поменути, јесте последња црква коју је он саградио – црква Св. Константина и Јелене у Великом Трнову. „Она је висока, пространа, много другачија од осталих цркава и веома посебна за нашу породицу у којој се име Константин преноси на сваку другу генерацију“, каже Константин Фичев и наставља:
„Трећи објекат који бих хтео да овом приликом наведем је више везан за очување материјалног културног наслеђа у Бугарској. У питању је изванредна грађевина – дело Николе Фичева за коју је као узор служио Балкапани хан у Цариграду. Овај хан се претворио у важно бугарско средиште – у њему су се окупљали сви Бугари у граду. Један богати трговац из Трнова – хаџи Николи, је хтео да такав хан подигне и у Трнову. Изградњу је поверио Кољу Фичету. Касније је овај хан постао познат као хан „Хаџи Николи“. Тај објекат би могао да послужи као пример снажног позитивног односа према драгоценим обрасцима старије бугарске архитектуре. Видимо да се код нас многе зграде руше препуштене зубу времена, из различитих разлога. Током година хан „Хаџи Николи“ е био напуштен, а сада је реновиран и изгледа буквално као некад, чак је у реновирању коришћен грађевински материјал као из доба његове изградње.
Налази се на Самоводској чаршији у Трнову – веома је леп, има неколико спратова, велико унутрашње двориште. Људи који су га реновирали су заиста урадили добру ствар. А то значи да се исто може направити и за друге зграде – потребна је само воља.“
Превод: Албена Џерманова
Фотографије: архива
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...