На једном од првих заседања Савета Европе бугарски политички емигрант Г. М. Димитров инсистирао је да се оставе празне столице за земље Источног блока на које ће једног дана сести њихови представници. Лидер Земљорадничког савеза учествовао је у покрету за уједињавање Европе још док је ова идеја била у пеленама и чврсто веровао да ће доћи време када ће и у овом делу континента  владати слобода и демократија. Зато има нечег симболичног у томе што је управо на Међународни дан архива Државна агенција за проучавање прошлости обележила празник са два догађаја – примила је архиву једног од првих Бугара који су подржали идеју о утемељењу Европске уније и издала албум “Бугарска и Европа”, који пропраћује вековну повезаност  Бугара са европским народима.

Архива прича о годинама земљорадничког лидера Г. М. Димитрова, проведеним у прогонству. У Вашингтону он је био руководилац емигрантске организације “Бугарски национални комитет”, која се борила за демократизацију Бугарске и раскринкавала изгреде комунистичког режима, а 1951. г. је створио прву бугарску чету која била на служби у базама НАТО у Западној Немачкој.

Мој отац је био изванредна личност – он је личним средствима финансирао издавање емигрантског листа и организације и до свог задњег даха се борио за ослобођење Бугарске од комунистичког режима – прича његова кћи Анастасија Димитрова-Мозер, која је даровала његову архиву. – Он је био посланик у Народном собрању од 1931. г. до 1934. г. После државног удара изведеног 1934. г., када је цар Борис Трећи био приморан да пристане на марионетску улогу, забрањене су све политичке странке. 1941. г. Г. М. Димитров је морао да напусти Бугарску јер је монархистички режим послао полицајце да ухапсе лидере опозиције међу којима је био и Г. М. Димитров, па је он емигрирао у Каиро. Одатле је преко радиостанице “Слободана и независна Бугарска” информисао бугарску јавност о стварној ситуацији у земљи и позивао на борбу против савезништва са Трећим рајхом. Вратио се у Бугарску 1944. г. јер је подржавао успостављену власт Отаџбинског фронта, покрета отпора током Другог светског рата, а бугарски народ га је срдачно дочекао. Комунисти су га међутим почели прогањати и ставили у кућни притвор. 23. маја 1945. г. успео је да им измакне – азил у својој вили му је омогућио амерички дипломатски представник у Бугарској Мајнард Барнс, а затим га је авионом одвео у САД. Све до своје смрти 1972. г. Г. М. Димитров разобличавао је комунистички режим и веровао да ће демократија победити и у Бугарској, упркос очају многих људи и њиховом повиновању новој власти.

Епоха тоталитарног режима, у којој је наша земља била одвојена од заједнице слободних европских народа где јој је природно место, потрајала је пола столећа. Бугарска, међутим, има вишевековне везе са народима Старог континента, представљене у албуму “Бугарска и Европа”. Помоћу докумената, фотографија, мапа и скица он разоткрива значајне догађаје и улогу важних личности који су допринели међусобном културном, политичком и економском утицају.

И пошто је реч о догађајима којима је обележен Међународни дан архива, актуелно звучи питање да ли довољно проучавамо прошлост и да ли осмишљавамо оно што читамо у историјским документима како не бисмо понављали грешке?

Интересовање за оно што се чува у нашим архивима постоји, али било би боље кад би ово интересовање било продубљеније – одговара Михаил Грујев, председник Државне агенције за архиве. – Наш празник је повод да  позовем истраживаче, новинаре и све које прошлост занима да се обрате нашој институцији. Разумљиво је што политичари немају времена да дубље завиру у ту изворну документацију, али је моја велика жеља да нас историја више учи, а њен фундамент су управо архиве. Наша  стална грешка се састоји у томе што не узимамо у довољној мери поуку из прошлости. Зато и данас западамо у екстреме – у национализам и радикализам, у русофилство и османофилство, и то у ситуацији када смо се већ јасно определили за пут нашег будућег развоја.

Фотографије: Дијана Цанкова и БГНЕС