6. септембра се навршавају 133 године од Уједињења Кнежевине Бугарске и тадашње Источне Румелије – аутономне покрајине у Османском царству са главним градом Пловдивом,која је заузимала део територије данашње јужне Бугарске. До стварања „две Бугарске” дошло је због геополитичких противречности Великих сила након за Бугарску Ослободилачког Руско-турског рата 1877-78. г. На Берлинском конгресу(1878) није допуштено стварање велике бугарске државе. Северна Бугарска и област око Софије формирале су Кнежевину Бугарску као државу, вазалну султану.Део јужне Бугарске успостављен је као држава која се звала Источна Румелија, а друге територије тада насељене претежно Бугарима(Македонија, Егејска Тракија, Родопи, Странџа)остале су у пределима Османског царства без икаквих самоуправних права.
Уочи нове националне револуције
Становништво јужне Бугарске енергично је протестовало против стварања таквих државних формација и показало спремност за пружање отпора што је резултирало ублажавањем одлука Берлинског конгреса. У Источној Румелији нису распоређене османске трупе, а у војсци и снагама безбедности служили су Бугари, управљање је било релативно демократско, са слободним изборима за покрајинску скупштину и слободном штампом. За првог генерал-гувернера султан је именовао османског политичара бугарског порекла Алека Богоридија-пашу. Занимљиво је да је у Пловдив он стигао са бугарском капом на глави што је протумачено као добар знак.
Премда је била вештачки одвојена од Кнежевине Бугарске, Источна Румелија је доживела успон у привреди и култури.Али је за већину Бугара тај статус кво био неприхватљив. Сасвим природно се на уједињење Кнежевине са Источном Румелијом, која је очувала бугарски карактер, гледало као на први корак ка уједињењу свих бугарских територија. Национално питање је било средишња тема политичке дебате у Кнежевини Бугарској и Источној Румелији. На изборима у Источној Румелији су побеђивали они политичари који су заговарали скорашње уједињење „две Бугарске”. Али још нико није знао како да се то оствари. Међународни контакти у које су ступили политичари „две Бугарске”, били су веома обесхрабрујући.Званични став свих великих европских држава био је да ће до уједињења кат-тад доћи, али без икаквог прецизирања термина.”
Уједињење
Ситуација се променила 1885, када је на чело покрета за уједињење у Источној Румелији стао познати политичар и новинар Захариј Стојанов. Он је био међу малобројним живим организаторима Априлског устанка (1876) против османске власти.У Источној Румелији у потпуности је дошао до изражаја његов таленат лидера и публицисте. Он је основао снажну организацију – Бугарски тајни централни револуционарни комитет.
1885. тензије су порасле. Скупова у Источној Румелији на којима је тражено уједињење били су све учесталији, а није била реткост да се демонстранти сукобе са полицијом. Почетком септембра ту и тамо су избили нереди које су власти покушале да угуше. Али је Тајни комитет усредсредио напоре на главни град покрајине и за ствар уједињења придобио официре из војске и жандармерије.У ноћи уочи 6. септембра војне јединице под командом мајора Николајева успоставиле су без скоро икаквог отпора контролу над градом Пловдивом. Гаврил Крстевич, у то време султански генерал-гувернер, предао је власт речима „И ја сам Бугарин”. Састављена је привремена влада, која је позвала бугарског кнеза Александра Батенберга да дође у Пловдив и тим чиномпреузме власт над уједињеном Бугарском.
Уједињење Бугарске и остали свет, после драме и рата – срећни расплет
Уједињење је показало да су Бугари кадри да сами кују своју судбину. Чак и у тешким ситуацијама помоћу интуиције или тачне прогнозе полазило им је за руком да предухитре промене на европској геополитичкој сцени. Данас је лако донети такав историјски закључак.Али је у септембру 1885. избила тешка међународна криза у којој је понекад ствар бугарског уједињења изгледала осуђена на неуспех. Руска влада која је била у лошим односима са бугарским кнезом, повукла је своје официре из бугарске војске. Балканско буре барута почело се димити јер је статус кво био нарушен – једна држава скоро је удвостручила своју територију.
Међутим противречности између Великих сила које су 7 година раније довеле до поделе Бугарске, овога пута су превагнуле у корист далекосежне бугарске револуције. Већина између значајнијих актера на политичкој сцени и пре свега Русија и Велика Британија нису желеле да султан врати статус кво помоћу војне силе. Русија је тражила је смену власти у Софији, али никако пораз Бугарске. Уједињење Бугарске добило је прикривену подршку Велике Британије – у Лондону су на јачу Бугарску гледали као на државу мање зависну од моћног британског супарника на Истоку – Русије. Војни удар је изненадно дошао из правца Србије.Њеног краља Милана Обреновића, непопуларног у својој земљи, нахушкала је Аустро-Угарска у настојању да ојача свој положај помоћу успешног рата и припајања неких западних бугарских територија. Бугарска војска на почетку је била малобројнија од српске, без ратног искуства и без иједног генерала – војсковође свих пукова и дивизија били су млади капетани и поручници. Међутим елан војника и официра је био невиђен, а становништво Бугарске је пружило несебичну подршку војсци.
Европа је убрзо постала сведок правог чуда, ма колико изгледало немогуће Бугарска је у том рату победила у току две недеље(14-28 новембар 1885). Та победа учинила је Бугарску познатом у Европи. „Откако су Бугари оружјем одбранили своје право, више нико није у њега сумњао”, пише Симеон Радев, велики летописац ове епохе, који је сјајно описао тај прелазак са крајњег драматизма на срећни расплет.
Касније, после тешких преговора, Велике силе су са султаном Абдулом Хамидом Другим потписале (24. марта 1886.) споразум, који је проблеме решио на могуће најбезболнији начин. Бугарски кнез који је и надаље остајао султански вазал,именован је за генерал-гувернера фактички нестале Источне Румелије.
Након Уједињења, у бугарској историји нису се догодила друга чуда. Сам чин Уједињења две бугарске државе некако је гурнуо политичаре у непрестане трзавице. Борба за ослобођење бугарских територија које су остале под османском влашћу била је дуга и мукотрпна. Она је прошла кроз устанке, ратове и спољнополитичке неуспехе. Њени резултати су много мање значајни, али је број жртава много већи. Уједињење остаје у историјском памћењу као звездани тренутак, као највећи успех у новијој историји земље.Остварен је уз пуно храбрости, елана и самопрегора, у условима неминовних унутрашњих противречности, али истовремено уз импресивно национално јединство и херојство испољено у врхунским тренуцима. И све то чини овај запажени догађај реалну историјску легенду.
Превод: Ана Андрејева
Фотографије: Wikipedia и архива
Јединствена статуа из римског периода Одесоса, за коју се претпоставља да датира с краја 2. и прве половине 3. века, пронађена је приликом грађевинских радова у близини железничке станице у Варни, саопштили су археолози из Регионалног историјског музеја..
Вечерас ће се у Националном етнографском музеју у Софији одржати семинар под називом „Фалсификати и фалсификовање древних новчића и предмета у Бугарској“. Професори Иља Прокопов и Диљана Ботева, који ће бити предавачи на овом догађају, представиће..
На археолошком локалитету Перперикон, у јужном делу стеновитог града, археолози предвођени професором Николајем Овчаровим открили су комплекс који се састоји од десетина малих кућа. Према речима професора Овчарова, овај кварт датира из XIII-XIV века..