Више од 50% материјалне базе психијатријских болница, одељења и центара у Бугарској је у критичном стању. То је обелодањено у извештају који је министар здравља Кирил Ананијев недавно представио на седници владе. Ово, међутим, и није нека новина, него одавно позната чињеница. У том сектору здравствене заштите не спроводе се реформе и због тога је он често на мети критика међународних институција и медија.

У Бугарској постоји 12 државних психијатријских болници, 12 центара за психичко здравље и 22 психијатријска одељења чији је капацитет скоро испуњен до последњег места. Тренутно се, у складу са европским праксама, разрађује стратегија психијатријске помоћи у нас. Тај је задатак поверен радној групи чије се решење очекује за око месец и по дана. Држава намерава да проблем мањка кадра реши тако што преузме финансирање програма наставе за специјализанте психијатрије.

Поред неопходности од обнављања старе материјалне базе, треба решити проблем велике удаљености неких болница од насељених места што отежава адаптацију пацијената по повратку са лечења.

Највећа психијатријска болница у Софијској области - "Св. Иван Рилски", познатија као Курило, налази се у истоименом месту, удаљеном 25 км од главног града. Годишње ова болничка установа прима на лечење око 1.300 пацијената.

 “Чини се да је локацију свих државних болница изабрао редитељ неког психотрилера. Све су оне на периферији насељених места, приступ тим установама је отежан, објашњава директорка болнице др Цветеслава Галабова. Оне су изграђене у времену када је основни принцип лечења психичких болесника претпостављао трајно, ако је могуће чак, доживотно изопштавање тих људи из друштва. Пре више од 30 година стандарди лечења у овој области су промењени – доказано је да особе са психичким поремећајима треба лечити близу места где они живе. Такo се олакшава прелаз са болничког третмана на лечење код куће.

Равнодушност јавности према тегобама тих људи утиче веома негативно на лечење, тврди доктор Галабова. 

Те болести нису заразне, али индиферентност друштва и мишљење укорењено у бугарској етнопсихологији да “Е, то се мени неће десити” имају као последицу негативан однос према душевним болесницима, према нама, психијатрима и уопште према свему везаном за ова посебна душевна стања, наглашава доктор Цветеслава Галабова.

Да ли се може дати општи профил психички оболелих особа?

Да, може, категорична је психијатарка. Свако мора знати да ова врста болести може погодити апсолутно сваког без обзира на његов узраст, пол социјални статус, успешност у животу и тд. Нема никакве гарантије да се, ако испуњавате неке критеријуме, нећете разболети.

Пре који дан на седници владе је одлучено да се додатно доделе 2 млн лева Центрима за психичко здравље и одељењима за психијатрију у болницама. Других око 10 милиона лева је одређено као капитални трошак за обављање ремонтних радова у тим установама. Ова одлука је изазвала подељена мишљења.

Ево шта каже директорка једне од највећих психијатријских клиника у земљи:

Одлука је сама по себи добра, али будући да радим 25 година у области психијатрије и да имам економско образовање мислим да одобравање средстава без претходне анализе у шта би их требало уложити дугорочно, рецимо у следећих 10- 15 година, јесте као “постављање кола испред коња ”. Ако је намера реновирати болнице које су смештене у баракама на удаљеним местима, од тога неће бити никакве користи. У психијатријским институцијама има 4.500 лежајева, што чини 10% укупног броја болничких лежајева у земљи. Тај је број сасвим довољан. Проблем је у томе што су они неравномерно расподељени. Сливање новца у буџет нереформисаног система није најпаметније решење.

При крају разговора са др Галъбовом, психијатарка је упутила следећу поруку: Будите толерантнији према људима са психичким поремећајима – као понашање, начин изражавања и начин размишљана. Од таквих болести нико није осигуран!

Превод: Ана Андрејева