Сваки град је леп на свој начин, има своју романтику и нешто што га од осталих разликује. Дражесност Несебру даје то што је окружен морем и што га само земљоуз изграђен људском руком повезује са копном, а лепоту му придају такође уске калдрмисане улице и старинска архитектура.

Још у стара времена је био познат као христољубиви град, а и данас на јужном улазу у њега налази се кип Светог Николаја Чудотворца, док се у северној рибарској луци уздиже велики бели крст који ноћу обасјава море. 

У Старом граду могу се видети руине 12 античких и средњовековних цркава, претпоставља се да их је некада било 40, укључујући базилику, митрополитску цркву, више параклиса, а у околини града било је скитова и манастира који су обезбеђивали склониште монасима исихастима (следбеницима молитвене традиције у православљу који упражњавају умно тиховање и мировање – пр.прев.)

Месемврија, као што се некад звао Несебар, дуго времена је био град-држава и некако се чини да и сада живи посебним животом. Активна је само црква Успења Пресвете Богородице, подигнута 1873. када је град још био у пределима Османског царства.

У тој цркви поред тога што је богато украшена орнаментима, лепим муралима и иконама, што је њен владичански престо фино изрезбарен реалним приказима риба и лавова, снажно импресионира и емпора (галерија изнад главне сале). Малобројне су православне цркве у којима има таквих галерија намењених верницама или црквеном хору.

При крају богослужења на Велики петак мештани и један од солиста хора пењу се дрвеним степеништем на емпору и онда заједно изводе треће појање из Опела Христовог т.зв. „Песму родова”. Пре тога су свештеници након изношења плаштанице, на повечерју, отпевали канон о распећу Господњем који описује жалост Цркве и плач Пресвете Богородице. Плаштаница симболизује платно у које су ученици Господњи завили  тело Исуса Христа по његовом скидању с крста. У већини православних храмова је обичај да после њеног изношења верници обилазе цркву носећи у руци упаљену свећу, симболизујући на тај начин жалосну поворку. На полуострву на којем се налази Несебар, дугом 850 м и широком 300 м, мирјани обилазе сам град. То је најтужнији дан за хришћане када је Христос подвргнут мучењима и понижењима и разапет на крсту, а Њему с једне и друге стране била разапета два разбојника. После богослужења људи се ожалошћени враћају кући као после сахране.

Јаја се шарају у рано јутро следећег дана уколико то није урађено на Велики Четвртак. На Велику суботу ујутру се служи Света литургија, а касније се сви опет окупљају у храму у 11 сати навече да би у поноћ дочекали Васкрсење. Тачно у 12 сати верници су се већ сјатили испред храма, потонулог у мрак, у ишчекивању великог догађаја. Пре него што унесе у цркву благодатни огањ свештеник храма куца на врата у знаку крста уз изговарање речи: „Отворите се рајска врата, да уђе Цар Славе”. На то му узвраћају: „Ко је Цар Славе?”, а ове се речи понављају три пута, после чега се врата цркве отварају, сва звона почињу да звоне, свештеник улази у цркву која је осветљена у пуном сјају, за њим и народ и тада почиње васкршњи Канон. Поје се „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова”. Верници примају благодатни огањ. Тако почиње Ускршња литургија која је једина вечерња литургија у православном хришћанству, а траје око два – три часа.

После Божје службе мирјани већ могу да окусе Ускршњи хлеб, почиње даривање и куцање офарбаним јајима. Верници се поздрављају речима „Христос Васкрсе” и „Ваистину Васкрсе“. Може се чути и поздрав „Христос Анести” и отпоздрављање „Алитос Анести“, јер по традицији за Ускрс долазе Грци, потомци досељеника из старог Несебра који су у околини Солуна основали место Неа Месемврија. Није искључено да Ускршњи поздрав чујете и на неком другом језику, јер у град долази доста туриста.

Потом се свеће, упаљене после раздавања благодатног огња на поноћној литургији, односе кући и на тај начин се она освештава. Те свеће нико не гаси него се оставе да се саме угасе. Тако житељи Несебра славе најсветлији хришћански празник – Васкрсење Христово.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: Екатерина Иванова и архива