Сваке године 24. маја, на Дан бугарске просвете и културе и словенске писмености у јужноморавско село Микулчице /Чешка/ сливају се Бугaри из Чешке, Словачке, Мађарске, Аустрије и Немачке. Долазе и многи странци из различитих словенских и православних заједница широм света, јер се ту одаје пошта словенским првоучитељима, светој браћи Ћирилу и Методију. У радним данима путници који обично журе у Праг, Брно или неки други већи град и најчешће мимоилазе локалне путеве који воде у Микулчице. Од 2009. године у парку тог села уздиже се споменик словенским првоучитељима. Разлог томе можемо открити у једној књижици – „Тајна гроба Методија, моравског архиепископа“. Њен аутор је чешки археолог проф. Зденек Кланица. Он је поставио хипотезу о повезаности Методија са овим местом. Претпоставља се да је недалеко од Микулчица била престоница Велике Моравске коју су каснији аутори називали Велехрад, што би у преводу значило Велики замак. Управо су у Великој Моравској света браћа Ћирило и Методије у периоду 863-867. г. остварили своју историјску мисију, у току које су увели словенски језик у литургије и створили прву словенску писменост.
Археолошка ископавања на подручју Микулчица почела су 1954. г, а потрајала су 38 сезона. У 70. годинама минулог века била су то најобимнија археолошка истраживања на територији Европе. На површини од 10 хектара раскопан је град који се налази на 3 острва у сливу значајне водене саобраћајнице – реке Мораве. Откривени су темељи велике владарске палате, 12 цркава, три моста, две луке, више од 2.500 гробова. У кругу палате је била и велика базилика. Поред ове две зграде истражено је преко 550 гробова. Кланица посвећује посебну пажњу на гроб бр. 590 који се налази у великој базилици. Научник је исказао смелу хипотезу да је овде 885. г. сахрањен архиепископ Великоморавски Методије.
Да ли је у откривеном празном гробу бр. 590 стварно био сахрањен Свети Методије и да ли се Велехрад налази у близини Микулчица спорно је питање. Упркос двовековним трагањима за моштима светитеља њихова судбина и данас остаје непозната. Други пак траже Велехрад и Методијев гроб узводно од Микулчица, на подручју око северне Мораве. Кланица такође сматра да се насељено место Микулчице некада звало Морава. Други аутори међутим нуде другачије хипотезе о његовом имену.
Католичка црква и мирјани, Моравци и Словаци, одају велику пошту светој браћи – као духовним личностима и православним мисионарима отпре Велике шизме 1054. г. Али о обиму и значају њихове мисије у одавно несталој држави, Великој Моравској, говори чињеница да 11 столећа касније они побуђују не само интересовање у академским круговима него су још увек предмет жустрих политичких, културних и религиозних дискусија у Чешкој и Словачкој. Уосталом по завршетку археолошких радова локалитет код Микулчица је претворен у музејски парк – добро одржаван, али у ствари прилично прозаичан. Међу иницијаторима промене је бугарски дипломата Здравко Попов. Као амбасадор у Прагу он има велики допринос подизању споменика светој браћи у Микулчицама. Споменик је дело Емила Венкова, Бугарина који живи у Словачкој.
Свратити у Микулчице вреди чак и да није 24. мај. Данас реком Моравом пролази граница између Чешке и Словачке, али је кретање преко границе сасвим слободно. Ту недалеко, зубу времена је одолео један бисер средњовековне култура из доба Ћирила и Методија и њихове великоморавске мисије. То је црква Свете Маргарите Антиохијске - на другој обали Мораве, код села Копчани. Култ према Светој Марини /Маргарити/ је византијски. На Западу су је почели поштовати релативно касно, после 9. века, а светитељку су назвали Маргариту. Нису ли можда света браћа пренела тај култ из Византије у Велику Моравску? О томе можемо само претпостављати. Оно што сигурно знамо је да је Свети Методије боравио у близини храма и служио у њему. Његов дух је још увек жив тамо, а мештани и даље цркву Свете Маргарите називају Методијевом црквом.
Анимација: Петко Јакимов
Фотографије: Иво Иванов
Превод: Ана Андрејева
Када се неким посебним поводом окупљамо са својим рођацима или пријатељима, у знак поштовања и као успомену, обично им дајемо поклон уз лепу честитку. У прошлости су примљену честитку чували као драгу успомену и често се она преносила с..
Велики четвртак један је од два дана Страсне седмице , у којима у Бугарској фарбамо јаја за Васкрс. Према старој традицији, за то је задужена најстарија жена у кући, а прво јаје се фарба у црвену боју. Према Православној цркви, црвена боја..
Данас, 17. јануара, обележавамо 105 година од рођења легендарног гајдаша Дафа Трендафилова. Рођен је 1919. године у родопском селу Гела, а током целог свог живота остао је везан за овај магични крај. У доби од само 14 година почиње свирати гајде,..