Сваки занат тражи свог мајстора, каже бугарски народ. А ова изрека је издржала проверу времена и данас можемо рећи да исто то важи и за савремени свет. Добити признање да си мајстор свог заната, посла је питање престижа и части. Обично се мајсторима називају људи који ручно израђују своје производе. Међу њима су кувари, грађевинари, занатлије итд. До пре сто година како би неко ушао у редове мајстора требало је да прође дуг и трновит пут. Будуће занатлије су прво радиле као шегрти код неког мајстора у занатским радњама. Да би се попели у хијерархији требало је да шегртују 7 година. Пре него што калфа – мајсторски помоћник, постане мајстор, такође је пролазило много година у очекивању да ће му стари мајстори рећи да је научио занат. И онда би тај отварао самосталну радњу. Динамика савременог живота је ово правило одавно избацила из употребе. Уколико релативно брзо и рано постигнемо успех на одређеном пољу, преостаће нам времена да потражимо и нову сферу у којој да развијемо и покажемо свој таленат. Типичан пример човека који није престао да се развија већ скоро 40 година у свом занату јесте мајстор Михаил Кочев. Његова животна прича је пример тога како је једна талентована особа јаког карактера успела да изађе ван оквира, те изучи нови занат, за шта се „наоружала“ знањем стеченим на интернету.

Љубав према уметничким занатима се код Михаила Кочева појавила још у младости када је уписао Средњу школу за обраду дрвета и унутрашњу архитектуру у Софији, смер – дуборез, какав су нудили једном у четири године. Касније га је радозналост одвела и до израде финог накита од метала, који је био украшен скупоценим камењем. После накита се Кочев почео бавити и израдом украсних ножева, при том по компликованој и старој техници, која је скоро непозната у Бугарској. Ево шта је мајстор рекао о својој пасији да израђује ножеве од дамасцираног челика за Радио Бугарску:

Сматрам се великим срећником пошто сам један од људи који се читав живот баве својим хобијем, стварима које их радују и испуњавају. За мене су ножеви које израђујем уметнички предмет који нема практичну примену. Не израђујем оружје, нити ловачке ножеве. Украс који користим идентичан је оном на накиту. Користим и драго и полудраго камење у боји, као што је тиркиз, на пример, седеф, а понекад дршку инкрустирам и металом. Идеје настају у раду с накитом, а део су стваралачке игре једног мајстора. Ножеви од тзв. дамасцираног челика израђују се од две врсте челика различитог квалитета и особина. Ковачким заваривањем се заједно савијају, као крајњи резултат треба да се добије одређен број слојева – 100 и 300. Тиме челик постаје занимљив, попут чамове даске која је шлајфована и има жиле.

Како би постигао све наведено, мајстор Михаил Кочев је прошао дуг пут. Сећа се да је осамдесетих година минулог века, када је начинио прве кораке у савладавању накита, хтео да занат учи код познатог мајстора. Али му је он одговорио да ће тек после две године бити спреман да прави накит. Кочев се није сложио с тим и почео је да код куће прави сребрни накит који је својевремено одобрила специјална комисија и тако је још једном себи доказао да може да иде неутабаним стазама.

Припремио сам на десетине људи за израду накита и ковање и све то зато што мени нико није показао како се то ради. У Бугарској је рад занатлија високо цењен, али људи не могу себи да приуште да купе уметничке предмете по високим ценама. Упознат сам с финансијским могућностима Бугара, стога продајем своје производе по повољним ценама. Имам много клијената у САД. Свет је мали, продао сам многе ствари у Шпанији, Аустралији, Азији, на различитим острвима, свугде. Нисам склон компромисима по питању рада и не прихватам да радим по наруџбини.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиje: mk-jewel.com