Агушеви конаци су комплекс стамбених и пољопривредних зграда изнимне вредности и највећи су породични замак из средњег века у Родопима. Налазе се у центру села Могилица, на обали реке Арда.

Тројица бугарских мајстора су почетком 19. века изградила комплекс за локалног феудалног господара Агуш Агу и његова три сина. Први део је завршен 1825, а други 1843. За ово последње доказ је натпис на каменој плочи која је постављена изнад улаза у једну од зграда.

Шест генерација је живело у конаку до 1949. када је фамилија исељена у Централну и Северну Бугарску и Агушеви конаци су постали државно власништво. Али их је после 2000. године држава вратила наследницима Салих Аге (унука Агуш Аге). Агушеви конаци, који су проглашени националним спомеником, реконструисани су и претворени у етнографски музеј.

Водич Ели Андреева дочекује посетиоце на главној капији комплекса.

„Агушеви конаци представљају комплекс од неколико зграда. Основне грађевине су две, постоји и посебан део намењен слугама. Има три дворишта, од којих у сваком има бунар. укупна површина Агушевих конака је 3.266 м². Грађевина има укупно 221 прозор, 86 оригиналних врата, чак на неким од њих браве и даље беспрекорно раде. Димњака има 24 јер свака соба има огњиште.

Фамилија Агуш Аге је била веома образована, путовала је често и трговала, па су и зато говорили стране језике. Поседовала је више од 12.000 оваца које су лети водили на пашу по обронцима Родопа, а зими према Белом мору – што је за тај регион Бугарске нешто карактеристично.“

Кућа и дворишта су у потпуном складу са дивном родопском природом. Прочељем су Агушеви конаци окренути према истоку и југу.

Простране просторије – велике собе и широки ходници, карактеристичне су за овај архитектонски комплекс. Ели Андреева уводи нас у прву просторију приземног спрата – широко предсобље из којег се улази у неколико соба:

„Две од просторија су оставе. У једној од њих су у дубокој јами стављали овчји сир да сазрева, а у другој остави су држали маслац и млеко. Дебели камени зидови током целе године одржавају ниску температуру, тј. просторије су биле својеврсни фрижидери.“

На другом спрату је живела фамилија. Овде су собе скоро исте, али са малим разликама. Свака има огњиште и мусандре, тј. гардеробе. Друго што је карактеристично за сваку собу је хамам или купатило. Неке собе имају и тоалетe, што је у оно доба било луксуз.

Конак има и трећи спрат. Овде је фамилија примала госте и трговце. На овом спрату је соба која је служила за смештај важних гостију.

Разматрали су трговинска питања и доносили важне пословне одлуке. Занимљиво је да је у овој соби била и друга, скривена соба из које су прислушкивали разговоре са важним гостима. Врата ка овој скривеној соби је долап с полицама.

Конак се завршава округлом кулом са стрелницама у каменом зиду, а на врху је мала соба са лепо насликаним зидовима. Композиција на источном зиду је једно од највећих достигнућа бугарске архитектонске мисли. Због свог импресивног изгледа Агушеви конаци се често упоређују са замком из позног средњег века без аналога на Балканском полуострву.

Превела: Ива Гринко