Источна Бугарска је подељена на два статистичка региона чији су оквири доњи ток реке Дунав на северу, Црно море на истоку и Турска на југу. Које су специфике источне Бугарске – северно и јужно од Старе планине?

Са економистом Адријаном Николовим из Института за тржишну економију (ИТЕ) разговарамо прво о административном центру североисточне Бугарске – Варни где је концентрација становништва велика (преко 336.000 људи):

„Занимљиво је да што се тиче зарада и запослености општина Варна уопште није шампион те области. Град Девња, познат као средиште хемијске индустрије, одржава своје индустријско лидерство. Он привлач раднике из околних општина и индустрија је жива зараде су високе и обезбеђује добру запосленост (према подацима ИТЕ са 92.300 евра по особи општина Девња има највеће директне инвестиције по глави становника; просечна зарада је 838 евра месечно и тиме је испред Софије и Пловдива).“

Проблем постоји у тзв. мешовитим регионима (где живе Бугари и Турци) – у Разграду, Трговишту, Силистри. За сада су они остали ван многих економских процеса опоравка. Обласни центар Добрич је такође јако занимљив јер и даље чува снажни пољопривредни профил на позадини све индустријске развијеније Бугарске. Што, са своје стране, задржава плате веома ниске (505 евра на крају 2019, према подацима Националног завода за статистику). То је већи проблем. Добрич веома тешко привлачи раднике из суседних општина и области због не баш доброг животног стандарда.

Ако морамо навести ко је локални лидер који гура економију североисточног региона напред, то је Варна – туристички центар и пристаниште, место за логистику и трговину; и Девња – место снажне индустрије.

Занимљива је чињеница да је Североисточни регион као хинтерланд више повезан са Румунијом, него са економијом и логистиком Бугарске.

Историјски пак Југоисточни регион Бугарске увек је био повезан са Турском. Колико ово повезивање помаже региону или он поседује и друге потенцијале?

„Код општина у Бургаској области посматрамо веома негативне економске процесе.

Јамбол је занимљив случај. Тамо је неколико великих индустријских инвестиција успело да јако брзо изгура економију града напред (ка традиционално снажном пољопривредном сектору, прехрамбеној индустрији и производњи текстила општина је успела да привуче нове индустрије, попут аутомобилске електричне опреме, хидрауличке опреме, алата и др.). Али у питању је индустрија са ниском додатом вредношћу. Ово је део проблема тих економских ценрара малог типа у Јужној Бугарској.

Сливен је друга прича – једно од места у Јужној Бугарској које је општи појас снажне економске активности у широком луку заобишао. Тамо је незапосленост озбиљна, поготово код младих. Бургас као обласни центар не успева да репликује модел Варне што се тиче индустријског развоја. На југу је туризам много снажнији, али ствара могућности само за привремено запошљаване.“

Друга специфична административна област у региону је Крџали у Источним Родопама, на граници двеју суседних земаља - Турске и Грчке. Овај кутак Бугарске карактеристичан је по веома занимљивој динамици, каже анализатор:

„У многим општинама се запажа снажан механички пораст становништва – ваљда постоји интересовање за кретање људи у овом региону. Близина Турске је значајан фактор јер тамо је концентрисано много турских фирми. Када је у Грчкој била озбиљна криза, део грчког бизниса се фокусирао на тај регион. Али велики проблем је терен. Крџали се јако тешко повезује са осталим делом Бугарске и економска веза је некако природно већа са северном Грчком и Турском него са осталим делом Бугарске.“

Да ли можемо по свакој цени да тражимо истовремени и балансирани развој свих региона? Одговор на то питање потражићемо у наставку разговора са Адријаном Николовом у „Приче из бугарских региона“.

Превела: Ива Гринко