Глумац, певач, лидер бенда („Дежурни осумњичени“), кантаутор, Стефан Валдобрев је изузетно активан човек и веома заузет, бар до пре 13. марта. Он је, као и сви уметници повезани са сценом, требало да откаже бројна учешћа, али проналази и добре стране ситуације.

„Радим. Користим прилику коју нам је живот пружио да идемо „полако“. Већ три године певамо песму "Полако", али се ми сами не заустављамо. Завршио сам књигу коју сам већ дуго времена планирао, али никад нисам имао времена да је напишем. Испало је дивно што сам се сада „смирио“ код куће. Бавим се финалним редакцијама, омотом „Књиге песама“ у којој причам занимљиве, понекад и смешне приче о мојим песмама, о песмама бенда „Уикеда“, Лили Иванове (о њој има посебно поглавље) и др. Средином маја, да смо живи и здрави, биће у књижарама.“

Пре неколико дана сам одржао свој први онлајн концерт, без публике, и пуно се надам да ми се ово више неће догодити  – рекао је музичар за Радио Бугарску.

„Желим себи да је ово последњи такав концерт! На почетку је осећај био чудан – певам ногарама на којима су камере. Можда ми је то што сам глумац помогло, јер ти је понекад у филмовима камера партнер и ти замишљаш да су то људи. Друго, што ми је јако пуно помогло, то је да сам у задње четири године на концертима посматрао лица људи преда мном и смем да тврдим да сам већину их запамтио… Оно вече једноставно сам их замишљао пред собом… Створили смо веома лепу пријатељску везу са публиком и то ми је јако помогло. Као да су сви ти људи били око мене.

Ако садашњу ситуацију треба описати неком мојом песмом, била би то песма „Полако“ – она јој највише одговара и као наслов, и као садржај текста.

Човечанство је достигло до једне „ивице“ од које се даље не може – „ивице“ конзумације, похлепности, жеље за више и више, нељудског темпа. Дошло је до тога да је природа сама учинила тако да почиње неко очишћење. Немам у виду очишћење на физичком нивоу већ очишћење чула, мисли, душа, тежњи, жеља.

Још сам 13-14. марта на Фејсбуку написао нешто мало. Никако не волим да људима дајем савете, да поучавам… Било је обраћање деци којим сам их замолио да својим родитељима објасне да је то нешто нормално, да треба желети мање, да би имали више. Живимо тако као да за нама неће бити других људи – желимо да све поједемо, све попијемо, све осетимо… Ипак нек остане нешто и за њих, нашу децу. Сматрам да би се након те море која се управо догађа обновила нека људска нормалност.“

Што се тиче „Књиге песама“, Стефан Валдобрев је такође рекао да се нада да ће кроз њу остати у контакту са својим пријатељима и обожаватељима, како би се сачувала лепа емоција, која је остала да подсећа на „ову бајку“, рођену из живих контаката и концерата.

Фотографиje: БГНЕС, Facebook/Stefan Valdobrev

Превела: Ива Гринко

Уредила: Албена Џерманова