Број жртава корона вируса у свету већ премашује 1.250.000 људи. Ситуација подсећа на тихи рат са невидљивим непријатељем који сваког дана одузима људске животе, а борба против њега се води на пољу науке и медицине. Све док не буду донете хитне мере у циљу ограничавања ширења заразе, најтеже ће се сналазити економије погођених држава где су тржиште и потрошња на локалном нивоу сужени, повећана је незапосленост, а дохоци становништва су смањени. И ако се просперитетније земље лакше сналазе са кризом, бугарско друштво је ухваћено у мрежи проблема који додатно компликују ствари. Наши управљачи и даље гледају на ĸopoнa кризу као нa здравствени проблем, a нe као на хуманитарну и економску кризу или пак на кризу вредности. И Бугари се боре против њих – свако на свој начин и према својим могућностима. Чак има и оних који не верују да вирус уопште постоји.

Какве се све промене посматрају у нашем друштву током протеклих 10 месеци? – неке од појава покушава да објасни социјални антрополог Харалан Александров:

„Криза уопште није превазиђена. Нама тек предстоји да се снађемо са економским губицима, са изгубљеним животима, јер на жалост, не сви успевају да се изборе са том болешћу. Као прво, треба да осмислимо ситуацију у којој се налази наш здравствени систем, па и наше друштво, као и његову способност да побрине о најрањивијим својим члановима, нешто што смо пре кризе удобно мимоилазили. Постоје људи који немају довољно веза и контаката и који у потпуности зависе од јавних услуга. Ако дотичне услуге нису на добром нивоу, ти људи постају буквално жртва система. То су тешке ствари које утичу не само на управљање и руководиоце јавних институција, него и на читаву нашу заједницу у мери у којој лидерство и организациона култура институција у великом степену прате културу заједнице.“

У том смислу можемо научити и урадити пуно тога. Питање је да ли имамо вољу за то. По свему судећи тренутно смо у најтежем периоду, али се надам да ће појављивање вакцине и ефекат делимичног локдауна довести до жељених промена. Ризик међутим остаје, нарочито ако се смиримо и закључимо да је све то једна ноћна мора те ускоро ћемо се вратити нашем уобичајеном и веома безбрижном и неодговорном начину живота.

Социјални аналитичари разматрају посебно и културу Бугарина која се јасно манифестује у доба искушења и брига. „Увек смо знали да се Бугарин неодговорно односи према свом здрављу, а поред тога више верује гатарама него науци итд.“ – каже Харалан Александров:

„Данас је модерно говорити о здравом животу, СПА хотели су пуни, али то је у већој мери разонода, него ли одговорни однос према здрављу. Међу припадницима нижих слојева становништва постоји запањујуће незнање о здрављу. Они чак често одбијају да сазнају нешто више о својим болестима, у заблуди да ако не знају нешто о нечему, онда оно не постоји. Резултат тога је незадовољавајући здравствени статус нашег веома болесног и рапидно старећег друштва. Снажни ударац на здравствени систем и каос у којем он постоји, води високој стопи морталитета код нас. Пандемија је разоткрила мане система и дефицит здравствене културе. То је тужна страна, а добра је да је бугарско друштво успело да мобилише све своје ресурсе, што се пре свега односи на неформалне мреже. Свако коме је потребно лечење одмах се хвата за телефон у потрази за везама и познанствима. Та мрежа код нас ради успешно. Она у највећој мери решава проблем са лошом организацијом формалног система. Оно што је вредно анализе јесте зашто људи имају више поверења у личне контакте, него у јавне институције. 

И још, предстоји масовна вакцинација која има смисла само ако је прихвати довољан број становништва. То ће бити велики тест способности владе да комуницира на много бољи начин са људима у склопу ове кампање. Јер ако одлучимо да преживимо сами, ако смо склони параноји или конспиративним теоријама, можемо да се сами упропастимо. У том правцу треба да уложимо озбиљне напоре. Криза је то доказала: у невољи се сналазимо када мобилишемо своје личне везе и контакте“ – закључује Харалан Александров.

Превод: Александра Ливен