Ове године Радио Бугарска обележава 85 година од свог оснивања. И данас он има посебно место у Бугарској као једини медиј који пружа информације из Бугарске и о Бугарској на 10 језика. Дуге године у преддигиталној ери Програм за иностранство БНР је популаран ван граница наше земље, али је код нас слабије познат. Разлог за то је била и чињеница да су емисије посвећене бугарској музици, култури, политици и историји емитоване на кратким и средњим таласима за иностранство – биле су намењене странцима и Бугарима у свету.  „Мене су чак колеге из других програма БНР питале шта ми у ствари радимо“, сећа се дугогодишњи главни уредник Главне дирекције програма на страним језицима Радио Бугарске Милен Белчев.

„Када је извршена револуција у емисијама – када се Радио Бугарска појавио у интернет простору, једна од претпоставки је била да је интернет бескрајан и да ће то пружити још већу могућност програмима. Они су постали доступни и у Бугарској“, прича Милен Белчев. И ако су пре 1989. године програми били „под идеолошком капом“, после демократских промена у Бугарској они се претварају у објективан извор информација. Милен подсећа да је 90. година минулог века Радио Бугарска био међу 10 најбољих радио-станица које емитују програм за иностранство, а енглеске колеге из Би-Би-Сија су га звале „Балкански Би-Би-Си“. 

Године 2004, када је на чело Радио Бугарске стао Ангел Недјалков, покренут је први сајт БНР чији је садржај припремао Радио Бугарска на 11 језика – бугарском, енглеском, немачком, руском, француском, шпанском, српском, грчком, албанском, турском и арапском.  Сајт је високо оцењен укљ. и од стране страних стручњака, освојио је и неколико награда. Једна од њих је од 2004. године – на Међународном веб фестивалу у летовалишту Албена, на нашем приморју, где је проглашен Сајтом године.  

Милен је убеђен да су највеће богатство Радио Бугарске људи, „јер људи стварају институцију, а не институција – људе“. Истиче да су овде радили најбољи преводиоци у земљи. Тешко је набројити све који су оставили траг у историји медија:

„Још крајем 30. година ХХ века, када почиње емитовање програма за иностранство, емисије на немачком језику је пред микрофоном водио службеник немачке амбасаде у Софији, а на италијанском језику – Петар Увалијев, један од највећих интелектуалаца у бугарској историји“, наводи Милен Белчев.

„У новије време на Радио Бугарској су радили Венцеслав Николов – аутор бугарско-шпанског речника, Милко Цонев – који је преводио дела Никоса Казанцакиса, Катја Диманова која је као преводилац за шпански језик добитник неколико награда Савеза преводилаца Бугарске за изузетна достигнућа у области уметничке књижевности, Иван Авуски из уредништва на француском језику који је 30 година био дописник спортских издања „France Football“ и „L'Équipe“, колегинице из уредништва на албанском језику које су преводиле свим албанским званичницима приликом њихових посета Бугарској“, наставља причу Милен Белчев.

Он памти и време када су предајници прешли у приватне руке, а под притиском Радио Бугарска је предузео обустављање емитовања програма на таласним дужинама. Стигло је на стотине писама од наших слушалаца, а многи су се јављали и телефоном са једном молбом: „Немојте то радити!“. Милен је 30 година свог живота посветио Радију. Прошао је дугачак пут – од хонорарног сарадника уредништва на турском језику до главног уредника програма на страним језицима и добро познаје све муке и радости Радио Бугарске. Сећа  се тешког периода насилне промене имена бугарских Турака 80. година минулог века и њиховог принудног исељења. Те године су посебно биле тешке за колеге из уредништва на турском језику – уредништво је угашено. Зато, чим је постављен за главног уредника Главне дирекције програма на страним језицима Радио Бугарске, једна од првих ствари коју су 1994. године урадили са тадашњим директором Радио Бугарске Ангелом Недјалковим била је да поново отворе уредништво на турском језику. Исте године су кренуле и емисије на руском језику.

Незванична историја Радио Бугарске је пуна великог броја забавних прича. Једна од њих везана је за покојног омиљеног бугарског глумца рођеног у бившој Југославији Ђока Росића. Милен каже:

„Ђоко Росић, који је био спикер-преводилац у уредништву на српском језику, дежура у страшној зими 1953. године. Стигла је вест о смрти Стаљина. Он је морао да је прочита уживо. Кренуо је…. али је одједном приметио да  тонском  сниматељу панталоне нису закопчане и види му се веш. Једва се уздржао да не прсне у смех – искључио је микрофон, уследила је пауза. Наставио је са читањем али опет би да прсне у смех – поново је искључио микрофон…. и тако неколико пута. После емисије су он и тонски сниматељ били убеђени да ће их сутра звати код начелника да дају објашњење. Уместо тога сутрадан је од главног уредника програма за иностранство стигла похвала: „Браво, Ђоко! Тако си драматично прочитао вест да су се слушаоци вероватно расплакали!“.“

Данас Милен Белчев је убеђен да је снага Радио Бугарске у колективном духу и тимском раду свих редакција.

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: архива