Пламена Тенева – Ман је Бугарка која већ 20 година живи и ради у Француској где је отпутовала одмах по завршетку студија на Техничком универзитету у Софији. Образовање у области телекомуникација отворило јој је врата многих међународних компанија са представништвима у целом свету. Каже да припада првим генерацијама студената чија се настава одвијала на страном језику и уз учешће у европским едукативним програмима. Тиме је раскрчен пут младих стручњака ка светским компанијама.

„Никад се нисам осећала омаловаженом једино из разлога што сам из Бугарске, немам тај осећај да ми нешто недостаје у образовању, јер сам на Техничком универзитету добила солидно образовање,“ каже Пламена Тенева – Ман.

„Признали су ми диплому, на конкурсу за посао доставила сам само превод дипломе, без полагања испита и добила запослење у једној компанији. Штавише, често срећем Бугаре, колеге с универзитета, који су изградили успешну каријеру у иностранству. Сви имамо само добре речи за образовање које смо стекли у Бугарској.

„Бугари су чврсти, јер је Бугарска земља у којој није све лако – финансијски, економски и политички. Није лако изборити се са системом на државном и админстративном нивоу. Све то нас је ојачало и ја се не плашим изазова. Док су људи у иностранству размаженији, наравно, констатујем то некако с нелагодом. Они су одрастали у сређеним земљама, тако да им не треба пуно да изгубе равнотежу. А ја сам отпорна, јака и не плашим се промене.“

Пламена са двоје деце и супругом, који је Француз, живи у малом градићу, 30 км јужно од Париза. Због пандемије је живот у француској престоници стао и Пламена већ дуго није била у граду на Сени.

„Живимо у овом живописном градићу, у близини је шума, природа је веома лепа. Тренутно у Паризу не ради ниједан кафић или ресторан. Забрањени су културни догађаји, музеји су затворени, живот је стао. Лице Француске се променило, локалне телевизије приказују људе који се шетају обалом Сене, а полицајци журе да их евакуишу. Али не смемо да се препустимо паници и страху јер све то утиче на нас. Иначе смо прошле године успели да посетимо Бугарску. То је била велика срећа за нас јер нам је ковид ситуација променила читав живот. Раније смо чешће долазили – за Ускрс, затим у новембру и децембру, а и током лета. Моја деца говоре бугарски, похађала су допунске школе у Паризу, као и многа бугарска деца овде. Мој супруг је инсистирао на томе да наша деца науче бугарски језик. Бугарски професори су добри, развијају и онлајн наставу. То, наравно, захтева много напора и инвестиција од стране родитеља како би се видели ефекти. 

Желим да наша деца кроз историју и књижевност што више науче о Бугарској, то гради карактер и поглед на свет. Купујемо књиге на бугарском, читамо песме великих бугарских песника. Из Бугарске се не враћамо без књига. И рођаци нам шаљу по неку. Дакле, радимо све што је могуће како бисмо одржали живим бугарски дух у нашој породици,“ рекла је Пламена Тенева – Ман.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: лична архива