Фабрике, железничка постројења, мостови и кланице који су неми сведоци бурног развоја индустрије у првим деценијама 20. века данас се руше и пропадају препуштени сами себи. Екипа историчара се, како би сачувала успомену на ове вредне архитектонске објекте, прионула на посао у жељи да направи дигитални архив и мобилну апликацију о индустријском наслеђу на нашим просторима.

Некадашње индустријске грађевине могле би да након реконструкције добију нови живот – њихове лепе фасаде ће причати своје приче, а функционалност ће им помоћи да постану привремени дом за особе модерних занимања, за уметнике или, пак, да испуњавају неку нову друштвену функцију. Индустријско наслеђе има велики потенцијал за адаптацију и социјализацију, убеђен је гл. асистент Ивајло Начев с Института за балканистику БАН, који је главни иницијатор пројекта израде дигиталног архива.

„Индустријско наслеђе, слично другим врстама наслеђа, уско је повезано са историјом и памћењем града, али је за разлику од осталих потпуно запостављено. Навикли смо да велику пажњу поклањамо црквама, манастирима, градској архитектури с краја 19. и почетка 20. века. Све остало није привлачно. Чак и статус споменика културе није довољан да сачува многе индустријске објекте.“

Такав је случај са некадашњом фабриком шећера у Софији која се буквално распада и судбина јој виси о концу.

„По тој шећерани названо је и насеље у којој се она налази, што потврђује чињеницу да такви и слични објекти нису постојали сами за себе, они су мењали људске животе,“ објашњава Ивајло Начев. „Она је допринела развоју демографије – више хиљада људи преселило се у тај крај пошто им је фабрика обезбедила радна места. Због ње је унапређена постојећа инфраструктура – преусмерена је пруга. Из тог разлога, једна од ствари које покушавамо да направимо, јесте да документима укажемо на значај фабрике шећера на шире окружење и функционисање града као једног организма.“

Према историчару, свака зграда треба да буде идентификована и размотрена сама за себе како би била на правилан начин сачувана а касније и прилагођена, у складу с њеним карактеристикама, потребама модерног света.

„Не знамо пуно тога о индустријском наслеђу и историји појединих фабрика и објеката,“ додаје Ивајло Начев. „Узмимо, рецимо, Национални музеј „Земља и људи“ у Софији који је, према неким изворима, смештен у индустријској згради с краја 19. века, што је слабо вероватно с обзиром на грађевинску технику и начин на који је град изграђен. И заиста, када сам се мало више позабавио тиме, испоставило се да је корпус данашњег музеја изграђен 20-их година минулог века. Дакле, чак и у подацима о објектима који су проглашени споменицима културе постоје рупе или пропусти. А шта рећи о мање познатим индустријским зградама.“

Један од начина за веродостојно читање индустријског наслеђа је стварање мобилне апликације – за почетак, само о индустријским зградама у престоници. Помоћу ње ће сви заинтересовани имати прилику да виде старе грађевине у њиховом аутентичном изгледу из периода када су коришћене у својој основној намени.

„Надам се да ће сличне делатности бити коришћене и у едукативне сврхе како бисмо скренули пажњу на неке светле примере,“ рекао је историчар.

Индустријски објекти често су повезани са иновативним за своје време предузетницима који би могли да послуже као инспирација савременим предузетницима.

Припремила: Дијана Цанкова

Извор: Програм „Христо Ботев“ БНР – интервју Тање Димове

Превела: Ајтјан Делихјусеинова