Када станеш на највиши врх, испружиш руку и осетиш да су изнад тебе само небо, сунце и звезде, добро је присетити се пута до врха…

Здраво, драги пријатељи.

Ја сам Мадлен Радуканова. У 2021. години сам у Токију постала олимпијска шампионка у ритмичкој гимнастици. Медаља је признање мом вишегодишњем упорном раду, али ми је права награда стигла од вас – публике. Веома сам захвална свима који су ми помогли да освојим најжељенији спортски врх.

Овим речима наша шампионка објављује своју „Годину захвалности“ у којој планира да се састане са много деце и младих људи и да бар на трен постане њихов инспиратор. Она обећава да ће сваког месеца посетити неко ново место да би мотивисала, подржала, саветовала, подстицала…

„Најбитније што им кажем јесте да буду добри, да буду захвални, јер је у нашим данима то веома важно – каже Мадлен, која је већ посетила Плевен, Ајтос и Пловдив, а ускоро ће отићи у Смољан.  – Деци је потребно да упознају своје идоле, да се састану са њима, а ми им можемо испричати о нашем искуству и то не само на пољу спорта. То је лепо и корисно за малу децу.”

Мадлен то зна најбоље. Снагу да издржи све само да би се једног дана испела на олимпијски врх улили су јој састанци са „златним девојкама“ бугарске ритмичке гимнастике, блиски контакт са  некадашњим „златним“ ритмичаркама Илијаном Раевом и Маријом  Петровом, као и свакодневни пример њеног оца – фудбалера Милена Радуканова.

Али када се налазила у подножју оствареног снова, погодио ју је јак физички бол.

„На Олимпијади нисмо знали дијагнозу за моју ногу, мислили смо да је реч о некој упали, да није ништа озбиљно – сећа се Мадлен. – Осећала сам прилично јак бол. Након првог наступа у финалу нисам ни мислила да могу да опет изађем на гимнастички тепих, али сам стисла зубе и рекла себи  – сад или никад! Зналасам да је то тренутак када се морам изборити са собом да би наша репрезентација победила и доказала да смо најбоље ритмичарке.“

А да ли је макар и на трен помислила да неће изаћи на олимпијски тепих? „Такве опције није било, изашла бих чак и без једне ноге”, каже Мадлен.

Већ следећег дана после Олимпијаде настао је осећај краја.

„То свакако не изазива тугу, јер је ова етапа у мом животу завршена на најбољи могући начин  – прича Мадлен. – Ја сам себи још пре Олимпијских игара у Токију рекла да ће доћи крај мојој спортској каријери. Тако да нема ни трунке туге – све сам дала том спорту и много тога сам узела. Срећна сам што сада више не тренирам.”

Девојке из наше репрезентације у ритмичкој гимнастици имају идеју да организују мастер класе. Прва ће се одржати у Француској, а можда једног дана и код нас – у Бугарској, наводи Мадлен. Она је већ положила испит за звање судије у ритмичкој гимнастици, а намерава да се једног дана опроба и као тренер. Међутим, за сада ужива у слободи, а сусрети са децом јој посебно пријају.

„Највероватније многе од нас се убудуће неће бавити ритмичком гимнастиком, неке од нас имају друге циљеве и снове, каже Мадлен. – Али трудимо се да останемо заједно, јер сматрамо да смо тако много јаче.”

Бугарске ритмичарке саосећају са трагедијом у Украјини. У личним контактима преко интернета уливају храброст украјинским ритмичаркама које се са својим породицама налазе у различитим деловима Украјине. И можда ће и јавно упутити поруку мира.

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: Facebook / Мадлен Радуканова