"Сећање на главне ликове моје књиге је посебно важно јер су сви, у овој или оној мери, своје стваралаштво посветили културном памћењу Димитровграда," рекла је у интервјуу Радио Бугарској Донка Николова, аутор књиге "Моји сусрети са духом Цариброда." Према њеним речима, ликови о којима говори у књизи, као да су је "сами пронашли" од првог дана кад је почела да упознаје Цариброд.

Донка Николова је у Димитровград дошла као професор бугарског језика и књижевности, којег је послало Министарство образовања и науке Бугарске. Основа за њену књигу постали су чланци које је објављивала у локалном часопису "Визија." Преко једне четвртине њеног рада посвећено је двојици браће – сликарима Ивану и Методију Петровима и њиховој тешкој судбини која је учинила да Иван и данас буде непознат, а његовом брату је донела славу не само у Цариброду, већ и у иностранству. Као својеврсно сећање и почаст талентованом карикатуристи Методију Петрову, јавља се чињеница да је 2010. године Градска галерија у Димитровграду добила име "Методи – Мета Петров." 

Али није тако лако пронаћи податке о његовом брату, сликару – Ивану Петрову.

"Стваралаштво Ивана Петрова још није истражено, јер је он и даље једна веома контраверзна личност. Када сам почела прикупљати информације о њему, убрзо сам схватила колико је он и даље непознат или, пре би се рекло, да мештани не воле да причају о њему," каже Донка Николова присећајући се да јој је први блиски сусрет са стваралаштвом сликара била једна икона четворице јеванђелиста у храму Рођења Пресвете Богородице у Димитровграду.

Мештани су је, пошто је изразила жељу да нешто више сазна о судбини Ивана Петрова, упутили код најбољег друга његовог сина Јордана, који јој је, макар и нерадо, дао број телефона. Тако је Донка Николова ступила у контакт са наследницима сликара који данас живе у Софији.

"Дошла сам до породице Ивана Петрова, која ме је примила широм отворених руку, показујући нескривено задовољство и срећу што се неко интересује за личност овог сликара. Са својим одличним памћењем и радиофонским гласом, који ће заувек одзвањати у мојим ушима, Јордан Петров ми је испричао тужну причу свог оца и породице. Дозволили су ми да погледам све слике које поседују, те су ми рекли где бих још могла да пронађем његова платна у Нишу и околини."

Живот Ивана Петрова преокренуо се 1952. године када је ухапшен због низа оптужби. Са братом Методијем упућен је на рад у каменолом логора на Голом отоку, а потом њих двојица раде као сликари у наменски изграђеном атељеу у логору. Иван Петров боравио је у логору до 1962. године, док је његов брат Методи пуштен раније – 1957.

Временом су и стражари почели да наручују портрете, што објашњава чињеницу зашто се немали део радова Ивана Петрова налази у кућама запослених у различитим затворима широм Србије.

"Успео је да себи створи средину у којој ће се осећати испуњено, чак и док је у затвору. Добар део својих слика насликао је управо тамо. Када је молио да му допусте да се сретне са супругом или другим чланом породице, Иван је цртао велике и лепе слике за чуваре и истражитеље. Радио је портрете читавих породица," прича Донка Николова.

Осим о двојици сликара, у књигу "Моји сусрети са духом Цариброда" уврштене су и приче неких димитровградских писаца, као што су Детко Петров, чије име носи Народна библиотека у Димитровграду, песник, писац и публициста Благој Димитров, новинар, критичар и дугогодишњи професор Димитровградске гимназије Властимир Вацев и др.

„Њихов животни подвиг је потпуна посвећеност уметности. Будност и стално трагање означили су њихов пут кроз време и до извора завичаја,“ каже Донка Николова.

Године 2021. аутор књиге "Моји сусрети са духом Цариброда" одликована је наградом "Будитељ године" у Димитровграду, чији становници ревносно чувају своје бугарске корене. Овај гест признања је Донка Николова прихватила са изненађењем и захвалношћу:

"Можда сам добила ову награду само зато што сам први професор бугарског језика и књижевности којег је Министарство образовања и науке послало у Димитровград, откад је град остао ван предела Бугарске, а исто тако и због књиге за коју се већ знало да ће ускоро изаћи из штампе. Тражили су ми да издање допуним информацијама које нисам користила у већ објављеним чланцима. Драго ми је што је, и поред кашњења, књига већ објављена са свим сликама и текстовима које сам предложила. Иницијатор издавања књиге је Библиотека „Детко Петров“ у Димитровграду, тачније – њен директор гђа Албена Милева и библиотекар Елизабета Георгијева, без којих не бих успела," рекла је на крају нашег разговора Донка Николова.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Национална библиотека "Св. Св. Ћирило и Методије", Народна библиотека "Детко Петров" – Димитровград, лична архива