16. новембра 1996. Генерална скупштина УН је усвојила Декларацију о принципима толеранције. Исте године тај дан проглашен је Међународним даном толеранције, а толеранција је, како се наводи у Декларацији, поштовање, прихватање и уважавање богатства различитости у културама које постоје на целом свету, наша форма изражавања и начин да будемо људи. Она је заснована на знању, отворености, комуникацији и слободи мишљења, савести и уверења. Толеранција је хармонија у различитостима. То није само морална дужност, то је такође политички и правни захтев. Толеранција је врлина која мир може учинити могућим и она доприноси мењању културе рата у културу мира.

Поводом Међународног дана толеранције Радио Бугарска доноси причу о изложби која је пре неколико месеци открила завесу толеранције у бугарском друштву. Све је почело од слика истакнутог бугарског сликара Владимира Димитрова-Мајстора, чију 140. годишњицу рођења обележавамо ове године, а стигло до њиховог савременог  тумачења од стране визуелног уметника  Михаила Вучкова званог Мишо.

• Владимир Димитров - Мајстора: Да бисмо били добро, треба да смо великодушни једно према другом

• Слике Владимира Димитрова - Мајстора „оживљавају“ у дигиталном пројекту

У духу прошлости, народних ношњи, лепих пејзажа природе и бугарске руже, Мишо је дела Владимира Димитрова - Мајстора „пренео“ у XXI век, али уместо лепих сеоских девојака сада су нас са слика гледале „друге Бугарке“ – транссексуалне жене Бугарске. 

Осам месеци након премијере пројекта, после јавних скандала и различитих оптужби на рачун његовог аутора, у студију Радио Бугарске смо разговарали са Михаилом Вучковим, непосредно пре његовог одласка у Холандију. 17. новембра изложба “Друге Бугарке“ ће отворити 5. издање Међународног фестивала “What You See Festival“ у Утрехту, у просторијама позоришта Кикер, у центру града. Ове године у фокусу програма Фестивала су и рат у Украјини, а  Мишо је први Бугарин позван да учествује на њему. 18. новембра он ће учествовати и у специјалном симпозијуму, где ће испричати о својим утисцима о реализацији изложбе у европској Бугарској, о њеном прихватању и неприхватању, о сакралним националним симболима и о борби једних људи за грађанска права која им припадају по рођењу.

“Транс права још увек воде своју битку свугде у свету, укључујући Холандију. Велико медијско интересовање за "Друге Бугарке" је и на међународном нивоу изазвао, наравно, скандал. И не толико сам скандал колико то да он избија услед укрштања тема транссексуалности и националних вредности, што директно одбацује транс људе.  Највеће интересовање странаца, посебно Холанђана, побуђује то што смо склони да неке људе искључимо из нашег друштва само због њихових различитости.”

Код нас је тај пројекат довео до захтева оставке министра културе и чланова Управног одбора Националног фонда за културу који је финансирао реализацију изложбе. Слични процеси постоје и у другим европским земљама, признаје Вучков, али и прецизира да тамо они нису тако снажни. За то визуелни уметник има своје логично објашњење – реч је о економски развијенијим друштвима у односу на бугарско друштво.

“Разлог да се окрећемо традицији, да  будемо конзервативни јесте страх од будућности, а у основи тог страха је економска несигурност.  COVID пандемија нам је показала да је свет у којем живимо веома нестабилан и може се променити преко ноћи. Рат у Украјини је ојачао тај осећај и постали смо сведоци процеса који је добро објашњен у психологији – код такве несигурностимине идемо крупним корацима ка новом, већ напротив – враћамо се тамо где се осећамо сигурније и заштићеније. Што је нација сиромашнија, тај процес се више осећа.

Свака крајност у схватањима и ограниченост размишљања је погубна за појединца и друштво у целини. Нема везе да ли је реч о транссексуалним људима, избеглицама, особама са инвалидитетом или маргинализованим групама, кључ ка нормалној егзистенцији је управо толеранција. Потребни су разумевање, информисаност и дијалог.  И ту долази уметност чија је главна функција комуникација.

“Мој циљ је да изложба и документарни филм уз њу  путују по свету, посебно по местима у којима је потребно да се о тој теми више прича“ – каже Михаил. Пројекат је отворен и може се претворити у “Друге Пољакиње“, “Друге Украјинке“, “Друге Северномакедонке“, “Друге Мађарке“ … свугде у Европи где постоји проблем са прихватањем  различитих људи.“

Уредила и превела: Албена Џерманова