Средином ХХ века вода је заувек потопила десетине бугарских села, а њихови становници су насилно исељени из свог завичаја. Комунистичка власт почиње изградњу вештачких језера, али по цену уништених људских судбина.
За ове сабласне кутке бугарске земље, потонуле на дно језера, данас готово нико и не зна. Само још понегде, отужне рушевине цркава или гробља штрче изнад воде, изазивајући осећај туге и ненадокнадивог губитка. Каква је била судбина ових села, шта јсе десило са њиховим становницима?
Тим Института за етнологију и фолклористику Бугарске академије наука прати трагове Потопљеног наслеђа Бугарске како би подигао вео прошлости.
Истраживачи су до данас идентификовали 23 вештачка језера, због чије изградње је исељено више од 60 села и заселака у којима је било тек неколико кућа. Већина њих се налазила у неразвијеним планинским областима, без струје, путева, продавница, лекара... За већину, пресељење у развијеније регије значило је модернизацију и шансу за бољи живот, сазнајемо од главног асистента др Лине Гергове, руководиоца истраживачког тима Бугарске академије наука. Овим људима дражава је исплатила накнаду, некима поштено, а некима баш и не.
"Круже приче како у једном од села на вештачкој акумулацији Искар људи нису хтели да оду, јер нису веровали да ће вода из језера заиста доћи до њихове куће и стајали су тако док им вода није опколила кућу. А имамо и информације о једној породици која је приликом изградње хидроакумулације Јовковци одбила да напусти село и настанила се у огромном бурету вина, јер су све куће биле порушене, све док принудно није исељена одатле", каже Гергова.
Људи су сами рушили своје куће да би могли искористити грађевински материјал. Затим се багерима равнало дно језера. Али цркаве су остале, као чувари изгубљених успомена.
"Објашњење је веома прагматично – једноставно није постојао нико коме би исплатили накнаду и ко би пристао да сруши цркву. Али забележени су и случајеви цркава које су дигнуте у ваздух, попут оне у селу Јовковци на истоименом језеру, или храма у селу Дарец на језеру Студен Кладенец. А што се тиче гробља – људи су понекад сакупљали остатке својих најмилијих и преносили их. На пример, мештани Жребчева откопавали су кости, сакупљали их у костурници и сахрањивали у близини једног мотела. Ту су поставили и спомен-плочу о несталом селу. Али око мотела се почело градити, спомен-плоче више нема, а такође се не зна ни шта се десило са костурницом“, објашњава др Лина Гетова.
Нека од села су се налазила уз обале вештачких језера која су се градила, па су их власти иселиле из хигијенских и транспортних разлога. Временом су и она потонула у ништавило.
"Веома је тужно што су села уништена, али не смемо заборавити огромну корист коју су вештачка језера донела не само за водоснабдевање домаћинстава, већ и за електрификацију Бугарске, индустријско водоснабдевање, наводњавање пољопривредног земљишта – то је огромно богатство. Можда је било вредно жртве. И баш на овај начин људи су убеђивани да треба да се жртвују за опште добро. Чак су постојале и такве песама, додуше пропагандне, које су се шириле по принципу фолклора. Рецимо, наишли смо на песме на турском језику, које су снимљене још далеке 1954. године, о благодетима језера Студен Кладенец и како ће бити лепо када људи буду имали језеро и воду за све“, каже др Лина Гергова.
Више о овој теми:
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографије: Проjекат Потопљено наслеђе
Јединствена статуа из римског периода Одесоса, за коју се претпоставља да датира с краја 2. и прве половине 3. века, пронађена је приликом грађевинских радова у близини железничке станице у Варни, саопштили су археолози из Регионалног историјског музеја..
Вечерас ће се у Националном етнографском музеју у Софији одржати семинар под називом „Фалсификати и фалсификовање древних новчића и предмета у Бугарској“. Професори Иља Прокопов и Диљана Ботева, који ће бити предавачи на овом догађају, представиће..
На археолошком локалитету Перперикон, у јужном делу стеновитог града, археолози предвођени професором Николајем Овчаровим открили су комплекс који се састоји од десетина малих кућа. Према речима професора Овчарова, овај кварт датира из XIII-XIV века..
С благословом Његовог Високопреосвештенства сливенског митрополита Арсенија, у манастиру „Свети Георгије Победоносац“ у Поморију свечано је дочекана..