Љутеница припремљена по традиционалној бугарској рецептури, али у Јапану постала је прави хит у Земљи излазећег сунца, а њен произвођач Макико Мијура већ прави планове за проширење производње.

Макико живи у префектури Јамагата, која је позната као један од највећих произвођача паприке и парадајза у Јапану. Стога су и сви састојци у њеној љутеници из органског узгоја, што значи да у процесу њихове производње нису коришћени пестициди, вештачка ђубрива и сл. "Главни састојци у мом рецепту су паприка, црни лук, парадајз и шаргарепа," каже са нескривеним поносом Макико.

Међутим, пут овог бугарског производа до јапанске трпезе је био дуг и... трновит. Све је почело пре 10 година када је Макико због посла неко време живела у Европи. У то време је радила за једну фармацеутску компанију. Док путује по Шпанији, Француској и Немачкој има прилику да проба различите укусе. Тако је открила бугарску љутеницу и остала одушевљена њеним укусом.

"У Јапан сам се вратила пре 5 година и почела сам да тражим начин како да љутеницу доведем на јапанско тржиште. У префектури Јамагата се узгаја посебна локална сорта паприке која по величини, укусу и мирису много личи на европску. На нашем тржишту се, у ствари, може пронаћи љутеница, али је њен укус предалеко од укуса традиционалне бугарске љутенице, а ја сам желела да производим праву љутеницу. Након неког времена копања по интернету одлучила сам да се опробам у томе комбинујући пропорције састојака," прича Макико.

Предузимљива Јапанка је припремила три варијанте љутенице и потражила мишљење главног кувара једног ресторана у Токију, који је некада живео и радио у Бугарској. Затим се консултовала са бившом бугарском гимнастичарком Антоанетом Витале која је у то време живела у префектури Јамагата и као посредник између две културе промовисала бугарски спорт и кухињу.

"Антоанета ми је рекла да ми је љутеница превише воденаста и нема довољно уља. Препоручила ми је да повећам количину уља у њој," сећа се Макико. Тако је, након низа консултација и путем „проба-грешка“ система, традиционални бугарски производ ступио на тржиште Јапана.

Али се ту намеће питање – Како натерати Јапанце да конзумирају овај "бугарски пире од поврћа:?

Испоставило се да је култура исхране бугарског и јапанског народа потпуно другачија. Ми, Бугари, волимо да љутеницу намажемо на кришку хлеба или да је користимо као прилог уз ћуфте, ћевапе или пасуљ. Потпуно другачије стоје ствари са Јапанцима. "У Бугарској се једе пуно меса, док ми више волимо рибу. И то није једина разлика," каже Макико и додаје:

"У почетку је било тешко прилагодити љутеницу јапанском укусу јер људи овде не знају како да конзумирају овакав производ. А разлог је више него јасан – Јапанци више једу пиринач него хлеб. Стога ми је било поприлично тешко да пронађем начин на који бих могла да њихове прехрамбене навике повежем са оним у Бугарској. Тада ми је синула идеја да љутеницу лансирам као додатак јапанским јелима. Прво сам комбиновала пиринач и љутеницу и добила нови рецепт за паељу којој су се највише обрадовала деца, због јарко наранџасте боје љутенице. Предлажем је и као млечни сос – помешам кисело млеко и љутеницу и добијем сос који препоручујем уз пилетину кувану на пари," каже Макико.

Паприке пуњене смесом од пиринча и љутенице такође су се допале Јапанцима. Љутеница коју производи Макико продаје се у теглицама од 100 и 130 грама, а на свакој теглици је и QR код који садржи препоруке како конзумирати овај производ.

Бугарска засигурно није terra incognita за Јапанце. У Земљи излазећег сунца смо познати пре свега по киселом млеку, ружама и успесима бугарских ритмичарки, сазнали смо од Макико. Стога је и њена љутеница побудила велико интересовање и одобрење, успела је да привуче и пажњу националних медија који су детаљно описивали све здравствене предности бугарске љутенице произведене у Јапану. Макико је недавно, како би задовољила велику потражњу на тржишту, отворила нови производни погон, а догодине ће покренути велику маркетиншку кампању за бугарско гастрономско чудо у Токију.

• 5 популарних бугарских јела која ће вам се можда чинити ... чудним

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: приватна архива Макико Мијуре