Божићно-новогодишња обраћања нацији шефова држава у свету представљају традицију која траје више од 8 деценија, а покренуо ју је 1932. године британски краљ Џорџ Пети. Краљица Елизабета Друга је своје прво божићно обраћање, које је емитовано на радију, упутила 1952. а 1957. је њено обраћање већ емитовано и на телевизији. Код нас идеја о новогодишњем обраћању нацији датира још из времена првог бугарског монарха после ослобођења од османске владавине (1878), кнеза Александра I Батенберга. Он је сматрао да ће на тај начин празнику дати европски призвук. С тим у вези почело је издавање специјалног манифеста кнеза, који је читао гласник, а касније је штампан на посебном плакату.

Најдуже новогодишње поруке Бугарима упућивао је шеф државе Тодор Живков (од 1971. до 1989. године). И ако је у њима тон увек био позитиван, па чак и весео, поруке првог демократски изабраног председника Бугарске Жеља Желева су биле прилично песимистичне и испуњене тугом због преспоре транзиције.

Остала четири бугарска председника – Петар Стојанов, Георги Прванов, Росен Плевнелијев и Румен Радев такође остављају посебан траг у новогодишњем обраћању нацији, али оно увек садржи жеље за бољу нову годину.

„Сви шефови држава и људи задужени за њихове везе са јавношћу су имали на уму да се порука упућује у празничној ноћи и оно на шта се мора ставити акценат су у извесном смислу ствари везане за прошлост, али много више ствари које се тичу будућности. Били су свесни да се народу мора пружити нада у тренуцима када ситуација у свету није стабилна, када је политичка ситуација у земљи несигурна  – каже новинар, писац и стручњак за протокол Марија Касимова-Моасе.

Касимова је навела обавезни елемент сваке поруке, без обзира на то да ли је она упућена пријатељима, колегама или је у питању порука на државном нивоу.

„Без обзира на њену природу, порука мора да буде искрена. Људи су довољно разочарани, доста им је лажи. Наша су чула већ изоштрена и лако препознамо ако неко покуша да сакрије и делић истине  – каже Касимова. – Добро је да говор садржи примере и ситуације блиске људима. Једноставно, људи желе да осете да је оно што чују доживљено, да га могу замислити.“

Што се тиче новогодишњег обраћања председника Бугарске у последњим минутима 2022. године, Марија Касимова каже да кад би се она питала, нагласила би неколико ствари.

„Ове године не може а да не буде поменут рат у Украјини, јер, сматрам да је нажалост то догађај године. Не може а да не буду поменути подела у бугарском друштву и излазак из Ковид кризе, чије ћемо последице и у будуће осећати. Везано за будућност – у поруци од скоро три странице њој би требало посветити више пажње. Добро би било да у Нову годину закорачимо са више оптимизма и наде, која код нас, па и у целом свету, тако недостаје. Можда је најснажније оружје које људи могу против себе употребити управо одсуство наде.“

Превела: Албена Џерманова