„Колико историјских личности можемо назвати Апостолима? Бугарска се данас суочава са озбиљним изазовима, а народ је подељен по многим линијама и обузет проблемима на свим нивоима. Зато нам је више него икад потребно јединство, слога и уједињење бугарског народа. А има ли бољег повода за то од подсећања на дело Васила Левског – Апостола слободе,“ рекао је министар културе Најден Тодоров приликом представљања Националног програма обележавања 150 година од погибије Васила Левског.

Иако се деца у Бугарској од малих ногу упознају са животом и делом Левског, за већину он остаје загонетка, а око неких детаља везаних за његов живот се и даље полемише.

• 19. фебруар – Дан Апостола слободе Бугарске

Једно од питања о којима се већ годинама расправља јесте да ли му је суд покренуо суђење пре него што је осуђен на смрт вешањем. У својој књизи „Убиство Васила Левског – кривци“ историчар Јанко Гочев тврди да суђења није било јер Специјална истражна комисија у Софији није суд. Истраживање Гочева помаже да се открију и друге чињенице и противречни наводи везани за личност Левског, његов утицај и дело у име слободе Бугарске.

„Суђења није било, јер чланови ванредног владиног одбора који је заседао децембра 1872. и јануара 1873. године у Софији нису правници, изузев Иванча Хаџипенчовича. Ни тело пред које је Апостол слободе изведен није суд јер у то време у Османском царству не постоји кривично-процесни закон по којем се могу испитати поступци чланова револуционарних комитета,“ категоричан је историчар. „Одбор који је именовала османлијска влада а чији је председник био генерал Али Саид паша спровео је само једну анкету, која се тешко може назвати истрагом. Дакле, одбор је поступке чланова револуционарних комитета испитивао у складу са Царским кривичним закоником из 1858. године након чега је саставио укупно 15 записника од којих је само 6, у турским преписима, стигло до данашњих дана. У питању су групне или индивидуалне казне.“

Изостанак суђења Левском може се објаснити чињеницом да у Османском царству није било функционалног правног система по европском моделу. Реформа судства почела је после Кримског рата (1853-1856), али се тај процес одвијао споро и мучно, а о кривичном поступку у облику каквом га данас познајемо се током 70-их година 19. века није могло говорити.

„Зато и мислим да теза о суђењу Левском, коју многи историчари бране, није у потпуности исправна,“ објашњава Гочев. „Они се, у ствари, служе савременијим терминима преносећи их у 19. век, што је за једног историчара недопустиво.“

Аутор се у свом правно-историјском истраживању позива на мноштво доступних историјских извора, међу којима и документи из архива Народне библиотеке, Централног државног историјског архива, а исто тако и сви документи из страних државних архива, који су објављени на бугарском и руском језику.

• Васил Левски и данас изненађује

Истраживање разбија и уврежене митове и спекулације да бугарски народ није ништа учинио да би спасао Васила Левског. Истина је да је било чак осам покушаја спасавања Апостола слободе.  

„Можда је најпознатији покушај Атанаса Узунова који је формирао дружину која је требало да, ако Апостол слободе крене за Цариград, нападне конвој и ослободи револуционара,“ прича Гочев. „Лажна је теза да је Васил Левски био у пратњи само два стражара, а Бугари нису ништа предузели, нити су било шта учинили да га ослободе.“

Према речима историчара, „покушаја спасавања Левског је било и крајем 1872. године и почетком 1873. Тада су изасланици Трновског револуционарног комитета стигли у Србију. Циљ им је био да се искористе везе које су револуционари Панајот Хитов и Љубен Каравелов тамо успоставили и уз помоћ владе да се ослободи Левски.“ Нажалост, тај покушај је пропао, јер је Србија имала своје планове којима није предвиђено ослобођење и уједињење бугарског народа. Прилику да га спасе имао је и руски високи дипломатски представник у Цариграду – Николај Игњатијев, који је уживао велики ауторитет као доајен дипломатског кора. Међутим, Игњатијев је уместо тога, непосредно после пљачке у превоју Арабаконак, издао препоруку да буду ослобођени само револуционари који су део руске агентуре, али не и Левски.

И данас у бугарској историографији постоје „беле мрље“ када је реч о сукобима које је Левски имао са политиком Царске Русије и покушајима да га врбују. Подаци о овим конфликтима и његовом категоричном одбијању да сарађује са њима постоје и једноставно треба да се истраже, категоричан је историчар Јанко Гочев.

• Завети Левског су наша Библија

• Како је стари затвор у Великом Трнову постао музеј

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: museum-pz.com, архивa
_________________________________________________________________________________________________

Чланак је објављен као део пројекта који је реализован уз финансијску подршку Министарства културе, у оквиру Националног програма обележавања 150 година од погибије Васила Левског.