Неодољива, храбра, харизматична, као да у њој делује нека  натприродна сила, Виви Василева се упушта у плес са огромним бубњевима и из њих извлачи невероватне звукове који час подсећају на громогласан тутањ, час на нежан шапат. Такву ће је вечерас видети публика у сали „Б`лгарија“ у Софији и кренуће са њом на музичко путовање кроз седам чакри у људском телу.

Каталонски композитор Ориол Крушен је свој концерт за удараљке и оркестар „Оракулум” посветио Бугарки Виви Василевој. Заједно са Симфонијским оркестром БНР млада перкусионисткиња ће први пут након светске премијере 2019. године у немачком граду Вуперталу ово дело извести на бугарској сцени.

“Сматрало се да је оракулум, пророчиште, портал преко којег су богови разговарали директно с људима. У „Оракулуму“ соло перкусионистички део делује као пророчиште, позивајући слушаоца да кроз активно и свесно слушање отвори своје чакре једну по једну”, објашњава своју идеју композитор, који за њену реализацију користи скоро 20 удараљки, међу којима су велики бубњеви, тапан, маримба, вибрафон, гонг, чинеле, бонго бубањ.

„Концерт се састоји из седам ставова – то је седам центара енергије у нашем телу – прича Виви Василева за БНР. – Карактер музике нам помаже да веома интензивно осетимо сваку чакру. Први став почиње јаким тутњем два велика бубња, а цела сала ће задрхтати  од снаге ове енергије. Ми, перкусионисти, је посебно снажно осећамо, јер осим што чујемо музику, осећамо и вибрације инструмената. Трећи став ми је омиљен – везан је за енергију која долази из предела стомака када смо веома узбуђени и имамо импулс за акцију. А пошто је Ориол Крушен знао да сам Бугарка која је одрасла уз балканске ритмове, укључио је целу лепезу неправилних ритмова: 5/8, 7/8, 10/8. Свирала сам концерт „Оракулум” са немачким оркестрима и увек је прва проба велика авантура. Верујем да ће се и бугарски радијски оркестар јако забавити уз ове ритмове. Четврти став концерта је везан за срце и има веома лепу мелодију. А ближећи се седмом ставу, већ смо у стању медитације, у нирвани.”

Први сусрет са удараљкама рођена у Немачкој Виви је имала када је била дете, на једној људском руком нетакнутој плажи на нашем Црноморју, у месту Карадере. Тамо је видела како се група људи забавља свирајући на перкусијама ручне израде и није могла да одоли, а да им се не придружи. Тако је девојка, рођена у породици виолиниста, сестра Васка Василева – познатог у свету виолинисте и дугогодишњег концертмајстора Оркестра Краљевске опере, заувек оставила „породични музички инструмент“ који је добила у својим дечјим годинама.  

Млада перкусионисткиња је данас радо виђени гост на елитним сценама широм света и добитник бројних награда, од којих је највећу, по имену Леонарда Бернштајна, освојила недавно на престижном музичком фестивалу „Шлезвиг-Холштајн”.

На сцени наступа како са својим перкусионистичким квартетом тако и у сарадњи са разним музичарима. Али у чему је тајна успешног заједничког музицирања?

“На првом месту је начин размишљања о музици – каже она. – Пробе не радимо на пример сат времена, већ док не схватимо да смо дали све од себе да би се одређена музика претворила у магију. Зато и волим да сарађујем са музичарима који су, као и ја, бескрајно радознали, спремни да бескрајно експериментишу. Са њима свирамо тако да бисмо остали верни себи, улажући 200% страсти и љубави према музици. Друга битна ствар је да се разумемо чисто људски, јер идемо заједно на концерте, путујемо на турнеје“.

О свом репертоару Виви Василева каже да се готово у потпуности састоји од музике која је створена последњих деценија, када се на удараљке почело гледати као на солистичке инструменте.

“Верујем да су перкусије инструмент 21. века – наставља она. – Зато што су то инструменти из различитих култура; зато што савремени композитори много пишу за нас, перкусионисте; зато што је могуће да стварамо нове звукове и ритмове. И зато што је то нешто ново за публику, није као код Моцарта, рецимо, да се све доживљава кроз једну мелодију, већ кроз енергију која је у ДНК нашег човечанства. С једне стране удараљке су најновији инструмент – као солистички инструмент оне постоје већ око 30 година, али су у исто време и најстарији род музичких инструмента. Велика ми је част што је награда „Леонард Бернштајн“ доспела у руке перкусионисте. Веома сам срећна, али и свесна да је то велика одговорност. Наставићу да учим нове концерте, да свирам са оркестрима и другим формацијама и да радим оно што волим.”

Извор: Интервју Милене Воденичарове из програма “Христо Ботев” БНР

Текст: Дијана Цанкова

Превела: Албена Џерманова

Фотографија: Facebook/SymphonyOchestraBNR