Алфатар је веома старо насеље у североисточној Бугарској. У историјским хроникама с краја 16. века помиње се под именима Алфатар, Ахлатар па чак и Ифлатар. Део његовог културно-историјског наслеђа сачуван је до данас, а споменици из различитих епоха привлаче пажњу како истраживача, тако и знатижељних туриста.
У близини данашњег града Алфатара налазе се четири римско-византијске и две средњовековне бугарске тврђаве. У близини села Цар Асен, за време Првог бугарског царства (681 – 1018) подигнута је пета по величини тврђава, сазнајемо из разговора који је Незабравка Кирова – дописнице БНР из Силистре водила са проф. др историјских наука Георгијем Атанасовим. Према његовим речима, тврђава у близини села Цар Асен простирала се на 45 дунума и имала је урбану инфраструктуру, 4 цркве и цитаделу.
„Тамо је откривен величанствен споменик са натписом на глагољици Манасија Инока. Да не говоримо о бројним некрополама, насељима из римске и средњовековне епохе. Али оно што посетилац може да види јесте трачко-римско светилиште у стенама у близини села Кутловица. Кроз општину Алфатар протичу две реке које пресушују – Канађол и Мали Канађол или Табан. И управо тамо, у близини изузетних природних феномена, налази се светилиште изнад села Кутловица. Оно означава почетак великог трачко-римског култног центра у стенама посвећеног Залмоксису.“
Дуж тока Канађола постоји око 50 манастира у стенама који датирају с краја IX и почетка X века. Напуштени су у XI веку, сазнајемо од проф. Атанасова, који додаје:
„Недалеко од Алфатара, два манастира у стенама на подручју Суве реке су потпуно приступачна и донекле учињена видљивима за јавност помоћу путоказа. Једна од цркава је веома велика и недовршена, јер су, по свој прилици, током најезде Печенега, монаси, као и становници суседне тврђаве, напустили овај крај. Посетиоци могу да виде оригиналан, аутентичан ентеријер и екстеријер какав је био у X веку. Могу такође видети и на десетине цртежа, знакова и графита из овог доба. Код села Цар Асен постојале су велике групе манастира у стенама са карактеристичном монашком организацијом.“
Али део становништва које је основало данашњи Алфатар напустио је регион током руско-турског рата и сада ови стари становници Алфатара живе у Украјини, сазнајемо од проф. Атанасова. Црква Свете Тројице у овом граду данас је амблем становника Алфатара.
Немирна времена Кримског рата и куга која је беснела натерали су становнике Алфатара да своје село утврде и духовно и физички. Трагови су остали до данас.
„На четири угла Алфатара постављају велике камене крстове да отерају зле силе болести. А село је опасано бедемом од трња и шанцем који се налазио испред њега, како куга не би могла ући у Алфатар. Ови крстови су очувани до данас, а могу се видети и делови бедема.”
По некима, назив Алфатар је значио – Златна капија или Порта од Добруџе према унутрашњости Османског царства. Проф. Атанасов сматра да последња верзија звучи вероватније, јер су се због борби између османских гарнизона и Влада Цепеша становници села на обалама Дунава – Ветрена, Сребарне и Попине преселили у јужни део области, односно у данашњи Алфатар.
Саставила: Венета Николова
Извор: материјал Незабравке Кирове – дописнице БНР из Силистре
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографиjе: Незабравка Кирова, БТА- архивa
Гроб особе која је после смрти била подвргнута ритуалу против вампира откривен је приликом археолошких ископавања на Перперикону, рекао је за БТА руоводилац истраживања проф. Николај Овчаров. Гроб је пронађен међу скоро 250 откопаних гробова и..
Због његове хиљадугодишње историје Никопол називају "градом векова". Као насеље је настао још 169. године за време римског цара Марка Аурелија. Византијски цар Никифор III Фока је 629. године преименовао град у Никополис, што значи "Град победа"...
Писац, херој из Другог светског рата, пилот, новинар, редитељ и дипломата – Ромен Гари (1914–1980) био је вишеслојна и енигматична личност. Бугарска заузима посебно место у животу и стваралаштву једног од најчитанијих француских аутора. Једног хладног..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..