Колоритне слике Вилија Николова у себи носе делић сунца Шпаније, осмехе из детињства и бројне приче које свако може да заврши на свој начин. Данашњи саговорник Радио Бугарске црта откако зна за себе. „Прву велику зидну слику, према сећањима родитеља, насликао сам на зиду код куће са само 3 године, користећи акварелне боје мог оца, који је такође био сликар, а димензије су јој биле 2х3 м,“ прича Вили. 

Уследили су уметнички кружоци и гимназија, затим је уписао смер: графика на Националној академији ликовних уметности у Софији. Стипендија за усавршавање из области савремене уметности у Куенки, Шпанија, постала је прекретница у његовом уметничком животу.

„Толико година сам се у бавио графиком, прво у уметничкој гимназији, а потом и на академији, радили смо са црном, белом и сивом бојом... И одједном, када сам отишао у Шпанију и видео њене боје, богати колорит, јарко црвено сунце које заиста чини земљу ватрено црвеном, имао сам осећај да гледам слику неког сликара надреалисте и само неколико месеци, колико сам тамо био, било је довољно да се мој стваралачки поглед у потпуности промени,“ каже Вили Николов у разговору са Мигленом Ивановом, новинарком Радио Бугарске.

Поред ватрених боја Шпаније, „главни ликови“ у његовим делима су куће, капије и прозори, што објашњава својом великом љубављу према архитектури. Ту је и точак. Према речима сликара, точак се на његовим сликама појавио још док је био у петом или шестом разреду основне или чак и раније. „Много сам точкова нацртао – зупчастих точкова, сунца, округлих прозора. И дан данас, после толико година, када видим кућицу са округлим прозором, обавезно успорим корак и станем да је погледам. Правим по коју слику како бих је касније насликао. Точак је за мене симбол кретања, слободе и сунца,“ каже Вили Николов.

На једном концерту џез музичара Ангела Заберског у софијском клубу „Студио 5“, сликар се нашао поред бине, где је буквално осећао дах музичара. То је оставило снажан утисак на њега и џез је трајно ушао у његово стваралаштво.

„Приметио сам да сваки музичар има карактеристичне покрете који се мењају од инструмента до инструмента. Тако, рецимо, саксофониста свира уз богат спектар емоција и покрета, очи су му затворене. Певачица такође пева затворених очију. Бубњар плеше. А ја покушавам да све то представим потезима и бојама на платну.“

Радови Вилија Николова зраче позитивном енергијом, светле нијансе подстичу нас да откривамо оно што је лепо, забавно и комично, све што нас окружује, а често га не видимо. Свој стил сликања описује овако:

„Ја то називам бајковитим надреализмом са гамом заласка и изласка сунца, ватрено црвене земље. Бајковитим јер увек постоји неки намиг природе или архитектуре. Имам, на пример, куће које се смешкају. И оне су као људи. Дакле, увек постоји нешто што ће провоцирати машту гледаоца и он треба пажљиво да истражи моје слике како би пронашао скривене детаље.“

Мноштво идеја постоји истовремено у свести уметника и често ћете на једном платну видети неколико њих. Али су се његове слике у последње време почеле постепено мењати.

„Окренуо сам се минимализму. Након толико детаља, после много година наратива, почињем да чистим платно. Више позадине и чистоте. Тако су платна постала јаснија. Цртам ледом, паром, сунчаном светлошћу, са све мање детаља. Почео сам да чистим уметност како би постала кристалнија, мирнија и, надам се, узвишенија,“ закључио је сликар Вили Николов.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: лична архива