Ако се још увек питате да ли ће једног дана интересовање за књиге и њихова мисија да преносе мудрост и знање кроз векове нестати, одговор је категорично не. И све док међу нама има правих „витезова писмености“, компјутери никад неће заменити књиге. Они познају историју слова и древне корене писмености, а само писање слова је за њих уметност. Сликар Дијан Павлов из Плевена је читав свој рад и стваралаштво посветио људском памћењу сачуваном кроз писане знаке и књиге.

Он је у свом родном Плевену саградио истински храм слова који је назвао Творителница „О'Писменехъ“. У њему се могу видети прави папируси, пергаменти, глинене плочице, јероглифи, руне, глагољичка слова и писма. Изложено је и дрвено корито са водом у којем свако ко жели може да се опроба у изради папира. Главно место у Творителници заузима штампарска машина која и данас ради. Све је израђено од природних материјала и плод је напора Дијана Павлова.

У почетку је била љубав према фонту и као сликар се до 1989. године бавио дизајном слова на рекламним плакатама. „Данас постоји читаво море фонтова и информација о њима, а оно што радим у Творителници „О'Писменехъ“ дошло је некако само од себе, можда је у њему блеснула Божанска искра и зато већ 8-9 година привлачи и држи интересовање људи,“ каже уметник из Плевена:

„У Творителници „О'Писменехъ“ изводим једну моно-представу која траје два и по сата. У њој хронолошки причам о настанку писмености, средствима, начинима и материјалима за писање током хиљадулећа, пролазећи кроз древну Кину, Египат, Еладу, Рим и Средњи век до револуционарног за човечанство тренутка када је Јохан Гутенберг пронашао технику штампања покретним словима и показујем како је почело штампање књига. У представи помоћу реплике Гутенбергове пресе штампам један текст, њу сам такође сам израдио. Приказана је и производња папира помоћу методе Кинеза Цај Луна који се сматра изумитељем процеса израде папира. Он је 105. године пронашао и усавршио технику израде папира од сирових отпадних материјала.“

И ако је први део представе посвећен изумима, у другом делу названом „Школа“ говоримо о Аспаруховим Бугарима који су дошли на ово подручје и донели протобугарске знаке – руне. Оне су, међутим, брзо заборављене у тежњи да се успостави комуникација са суседним земљама – руне су у управи кана замењене грчким и латинским писмом, каже Дијан Павлов:

„Прича се наставља са делом Свете браће Ћирила и Методија – глагољицом. Затим са ћирилицом – делом његових ученика, која је оставила траг не само у бугарској већ и у европској историји. Највећу заслугу у борби против тзв. тројезичне јереси имају браћа Ћирило и Методије, који су извојевали право да се у источно-православним храмовима богослужења врше и на бугарском језику који често називамо црквенословенским, али је он, у ствари, чисто бугарско наречје, достигнуће које важи и данас. Посебну заслугу имају и ученици Ћирила и Методија, који су створили ћирилицу коју и данас користимо и за коју сматрам да треба да се зове бугарска азбука. Настављам са књижицом коју је написао отац Паисије са великом боли а у исто време и са великом љубављу према бугарском народу. И тако долазимо до друге „Бугарске библије“ каквим сматрамо Рибљи буквар др Петра Берона, прву књигу штампану на новобугарском језику, која је послужила као приручник за оснивање прве бугарске секуларне школе у граду Габрову. И данас, уочи 24. маја – Празника словенске писмености и бугарске културе, своју представу ћу извести у Великом Преславу, некадашњој бугарској престоници. Позивају ме у различите градове и села. Стигао ми је и позив из Народне библиотеке у Софији за коју сам такође израдио реплику Гутенбергове пресе. Она се може видети у сали „Историја књиге“ у згради библиотеке,“ рекао је Дијан Попов.

Фотографиje: лична архива

Превод: Ајтјан Делихјусеинова