Име Бугарке Ирен Величкове – Јамами везано је пре свега за њен дугогодишњи рад на истраживању традиционалног веза који се током година развијао и претворио у цењену уметност.  Ирен Величкова – Јамами истражује и описује врсте бодова и извезене фигуре. Драгоцене информације прикупља приликом путовања по Бугарској и свету. Издала је књиге „Архаични симболи у традиционалном везу“,  „Традиционални вез Бугарске“, а аутор је и прилога у Алманаху светског веза.

Године 2014. Ирен Величкова је одлучила да оствари једну од својих најамбициознијих и најколоритнијих идеја – да направи несвакидашњу мапу Бугарске и успела је. На платну ширине 1,40 мприказана је мапа наше земље, али уместо имена градова, сви региони су у виду традиционалног веза карактеристичног за народне ношње са тог поднебља. Ирен, која већ 35 година живи у Јапану је привукла интересовање својих следбеника у тој земљи, успела је да своју необичну мапу са традиционалним везом из своје домовине прикаже на различитим међународним изложбама – у Токију, Сан Франциску, Хамбургу, Софији, Великом Трнову.

Седам година после завршетка тог својеврсног етнографског рада, везена мапа Бугарске је стигла у Софију где ће и остати. Јамами ју је поклонила Националном историјском музеју и сада се мапа може видети у излогу у сали „Етнографија”.

„Веома сам срећна што је везена мапа Бугарске сада већ код куће, у правом смислу те рећи. Музеји су чувари памћења нације, њене историјске прошлости“ – кажеИрен Величкова-Јамами.

„За израду паноа била ми је потребна читава година. На њему су укупно 144 веза. Коришћено је преко 10 врста бодова. А да би ова мапа била попут праве заставе, она је 2016. године освећена у цркви „Светог Александра Невског“. Бугарски традиционални вез је у  мојим генима, једна од мојих бака је Капанка /е мала колоритна етнографска група у северној Бугарској/. Друга моја бака је из града Дупнице… везле су и плеле, а ја сам им као дете помагала у ткању на разбоју. Скоро свака врста рукотворина, која је била традиционална за Бугарку, прошла је кроз моје руке.“  

„Ретко долазим у Бугарску – једном у 4-5 година. Али знам, видим да се Бугари све више окрећу својим коренима и ја то себи објашњавам тешком ситуацијом у којој се налази земља“, каже  Ирен Величкова – Јамами у интервјуу Радио Бугарској и наставља: „Човек мора да има неки ослонац да би у тешким временима опстао. У Бугарској се људи масовно враћају традицији – традиционалним играма, уопште фолклору, традиционалном везу… Код нас је ситуација тежа, јер предстоји да схватимо одакле нам долазе проблеми. Бугари треба да се пробуде, да схвате које све богатство има њихова земља, али они као да још увек не знају како да га искористе.”

Ирен Величкова – Јамами нам је рекла још нешто занимљиво: „У Јапану када се за некога каже да је странац, људи подразумевају да он долази из Америке. Када се дотакну колоритне културе Бугарске, остају очарани и често се заљубе у нашу земљу. Однос Јапанаца према Бугарској је врло добар, срдачан. Они цене нашу традицију.”

„Пошто већ 35 година живим у земљи у којој традиција ужива велико поштовање, у којој се традиција негује, почела сам да у традицији тражим дубљи смисао. Бугарским везиљама желим да очувају и промовишу традиционални бугарски вез у његовом првобитном облику који је заједно са трачким благом део нашег укупног културног наслеђа које нас формира као нацију.”

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: Гергана Манчева, Галерия Сердика, НИМ