Власник прве апотеке у Бугарској отворене почетком 19. века је први високообразовани Бугарин – др Марко Павлов. Његов животни пут био је пун обрта као у сентименталном роману из 18. века. Марко Павлов је рођен 1784. године у Егејској Македонији, у селу Сјатиште (Сјачишћа). Рано је остао сироче. Усвојио га је италијански трговац пшеницом и свилом, одрастао је у Италији где је студирао медицину – у Венецији која је у то време словила за престоницу европске фармацеутске индустрије и истраживања. Лекарску диплому стекао је на универзитету у Монпељеу 1808. године. Још за време студија био је добровољац у Наполеоновој војсци. Током Француско-аустријског рата 1809. године служио је као лекар под руководством маршала Жана Лана који га је одликовао са два ордена заслуга. Након крваве битке код Ашперн-Еслинга, маршал је умро на рукама младог Павлова.

Након 1814. године је са британским пасошем радио као лекар на Крфу и осталим Јонским острвима. Радио је и као војни лекар у Тунису и Мароку. Придружио се тајној грчкој ослободилачкој организацији „Филики етерија“ (Хетерија) и 1821. године учествовао у Грчком рату за независност. По повратку у Бугарску настанио се у Пловдиву где је основао породицу и убрзо стекао репутацију доброг лекара. Био је лични лекар пловдивског паше због којег се преселио у Трново.

До 1822. године, о здрављу становника Трнова бринули су хећими, џерахи, ахтари и други травари и врачеви, од којих већина примењује рецепте записане у дамаскинима. Исте године је трновски ктитор Хаџи Минчо позвао лекара из Цариграда – др Алека Христова (Христофидиса) који је студирао у Француској, а родом је из Варне, да бесплатно лечи сиромашне људе у Трнову и плаћао му је за то ангажовање. Хаџи Минчо му је на коришћење дао један од својих дућана, који је лекар претворио у апотеку и амбуланту.

Да би претекао конкуренцију, др Марко Павлов пожурио је да отвори модерну апотеку у граду. Већ следеће године наручио је лекове и апотекарску посуду из Француске. Та година (1823) сматра се годином отварања прве модерне апотеке у Бугарској. За потребе апотеке, власник је изнајмио дућан који је назвао „Лекарња.“ У њему је лекар примао пацијенте, а у посебним просторијама са лабораторијом и магацином припремао је лекове које је потом излагао у чекаоници, у порцуланској и стакленој посуди уредно поређаној на полице абецедним редом и према тежини. Било је и посебних ормара за чување моћнијих лекова.

У ординацији, поред великог радног стола, лекар је имао и преносиве мердевине за теже доступне делове попут горњих полица. Лабораторија је била опремљена столом са полицама, лавабоом са бакреним котлићем и каменим коритом, посудом, машином за млевење тврдих супстанци, ножем за сечење корена и великим пресама. Купаца није недостајало - „Лекарња“ је снабдевала људе из целог Дунавског вилајета.

Др Марко Павлов умро је у 80. години 5. јануара 1864. године.

После убиства добротвора Хаџи Минча 1855. године, није имао ко да плати бесплатне прегледе сиромашних мештана нити опрему коју је наручио за апотеку и она није испоручена. Али то не значи да је прва бугарска апотека остала без конкуренције у Трнову. Пре ослобођења Бугарске од Турака Јанаки Златев је такође отворио апотеку – другу у граду. Касније је своју апотеку отворио и др Васил Хаџистојанов Берон.

После смрти Марка Павлова, „Лекарњу“ је преузео његов најмлађи син Георги Марков, који је сплетом околности приморан да промени своје име у Георг Маркизис. Зато старији становници Трнова су прву апотеку звали и „Маркизева апотека.“ Током Руско-турског рата 1877. године Маркизис бесплатно лечи руске војнике и избеглице из јужне Бугарске. Године 1886. предао је апотеку у руке свог суграђанина и министра трговине Панајота Славкова. 

Зграда прве бугарске апотеке је 1981. године након реконструкције претворена у музеј који се налазио преко пута конака чувеног бугарског градитеља Коља Фичета. Након промена 1989. године, грађевина је реституисана и музеј „Лекарња“ престаје са радом. Данас ћете на фасади зграде видети спомен-плочу на којој је исписано име првог бугарског фармацеута – др Марка Павлова, рекла је за Радио Бугарску др Тодорка Недева из Регионалног историјског музеја у Великом Трнову.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Државни архив Велико Трново