Дипломатски односи Бугарске и Исламске Републике Иран имају историју која сеже 125 година уназад, а бугарски дипломата Ангел Орбецов покушао је да проучи и опише првих 8 деценија тог периода у својој књизи „Бугарско-ирански односи од Ослобођења до краја 50-их година XX века”. Аутор иза себе има дипломатску каријеру дугу 36 година, бивши је амбасадор наше земље у Кини, дугогодишњи директор Дирекције за Азију, Аустралију и Океанију при Министарству спољних послова, професор универзитета и аутор уџбеника за персијски језик за студенте иранистике. Његова књига је прва свеобухватна студија о односима Бугарске и Ирана, а планирани наставак са анализом савременог периода допринеће и адекватнијем формулисању циљева и интереса наше земље у односу на Иран с обзиром на његово место у савременим међународним односима.
„Постоји известно поштовање између Бугара и Иранаца, које сам и сам увек осећао за све време трајања моје сарадње са Ираном, укључујући и током дугогодишњег боравка у тој земљи пре око 30 година“, рекао је дипломата за Радио Бугарску. „Овај афинитет је укорењен у духовним и културним контактима два народа кроз векове, у геополитичком положају две земље као суседа на западу и истоку Османског царства, у контексту проблема које су обе земље имале са њим, као и њихових односа на међудржавном нивоу који сада имају историју која сеже 125 година уназад.“
„За потребе писања ове књиге из архива је извађен и проучен велики број докумената, који су у покушају периодизације, преточени у континуирани наратив, смештен у контекст историјских процеса у обе земље и допуњен, где је то било могуће, материјалима из различитих извора. То је укључивало читање, превод и презентацију иранских докумената, који су до сада били недоступни бугарској научној заједници. Ово је расветлило низ до сада непознатих или неистражених догађаја и процеса. Дозволите ми да поменем неке од њих, попут бугарско-британског споразума из 1897. године о питањима везаним за иранске држављане у Кнежевини Бугарској, првог иранског дипломатског представништва у овој земљи с краја XIX и почетка XX века, миграције радне снаге из Бугарске у Иран 30-их година XX века, интернираних бугарских држављана који су боравили на територији Ирана током Другог светског рата, међупартијских контаката током 50-их година итд. Многе бугарске дипломате указују на предности сарадње са Ираном. Бугарско посланство у Ирану (1939-1941), на челу са дипломатом Димитром Дафиновим, предузело је конкретне кораке за унапређење трговинско-економских односа извозом бугарских производа: јаја свилене бубе, дувана, цемента, путничких вагона, као и за увоз иранског памука.“
Један од циљева књиге је да се утврди тачан датум почетка бугарско-иранских дипломатских односа:
„Датумом када су успостављени дипломатски односи сматра се 15. новембар 1897. године, који се везује за уручење ноте о давању агремана првом иранском дипломатском агенту у Кнежевини Бугарској – Мирзи Хосеину кану. Прво иранско дипломатско представништво у Софији било је активно од 1898. до 1902. године, али, нажалост, из доступних докумената није могуће утврдити тачан датум његовог отварања. А пошто нема доказа о конкретном акту за успостављање дипломатских односа – споразуму, декларацији или размени нота – ниједан други датум се не може одредити као датум њиховог успостављања.“
Међутим, истраживач прецизира да су много пре тога две земље одржавале званичне контакте преко својих мисија у Цариграду. Између монарха је постојала званична преписка, а у Русеу и Варни су деловали ирански конзули, вицеконзули и почасни конзули.
Прва документована преписка је размена порука између принца Александра Батенберга и Насер ед-Дин Шаха(1879-1880), која је означила успостављање званичних контаката у овој раној фази након ослобођења Бугарске од османске власти 1878. године.
„Од ове преписке, једини документ који је сачуван у иранском архиву је копија писма-честитке иранског монарха поводом ступања на престо принца Александра. Значајно је да у њему шах подстиче самосталан развој Бугарске (реч независност је у писму употребљена три пута), а познато је да је, према члану 1 Берлинског уговора, Бугарска дефинисана као „аутономна и трибутарна кнежевина под суверенством Његовог царског величанства султана“.“
Бугарска је у Ирану имала колонију радника емиграната пре и током Другог светског рата. Каква је судбина задесила ове Бугаре након прекида дипломатских односа 1941. године, изазваног уласком Савезника (СССР и Велике Британије) у Персију и свргавањем шаха Резе Пахлавија? Овај нови феномен у билатералним односима није довољно проучен у бугарској научној литератури:
„Ова миграција је постала повод за отварање прве бугарске мисије у Ирану у априлу 1939. године, на чијем челу је био искусни дипломата Димитар Дафинов. Бугарски радници били су на челу кохорте европских радника, за које је Иран постао атрактиван током интензивних привредних активности које је предузео шах Реза Пахлави, пре свега великих радова на изградњи инфраструктуре“, објашњава Ангел Орбецов. „Бугари који су радили у Ирану углавном су били зидари, грађевинари и општи радници, мада је било и молера, столара, механичара, па чак и инжењера, декоратера и предузетника. На свом врхунцу, број бугарских радника у Ирану је вероватно достигао 1.500-2.000. Иза ове цифре, која за бугарске услове није мала, стоје људи који, иако њихова судбина није била лака, својим несебичним радом остављају трајан траг у напорима за економско уздизање и модернизацију иранске државе.“
Али живот је за Бугаре у Ирану у годинама Другог светског рата постао је изузетно тежак:
„У септембру 1941. Иран је био принуђен, под притиском СССР-а и Велике Британије, да раскине дипломатске односе са земљама Тројног пакта. Затварање и евакуација бугарске мисије у Техерану изазвало је велике тензије. Период рата је изазвао акте репресије против бугарских држављана у Ирану. Третирани су као непријатељи, губили су посао и имали проблема са репатријацијом, али свему овоме треба додати и проблем депортације (још један до сада неиспитани феномен), који су покренуле британске окупационе снаге. Скоро 100 људи је интернирано у логор Дехра Дун у Британској Индији, мања група је послата у ирански град Солтан Абад, данашњи Арак, било је изолованих случајева слања људи у друге логоре. Током рата интересе Бугара штитила је шведска мисија у Техерану, али су се услови за репатријацију главних група бугарских држављана јавили тек по завршетку рата.“
Превод: Свјетлана Шaтрић
Фотографиjе: Дипломатски институт при Министарству спољних послова, Владимир Митев, БТА, freepik.com
Ваведење Пресвете Богородице је један од најстаријих и најпоштованијих православних празника, који је успостављен у Константинопољу негде око 8. века, у време Патријарха Тарасија Цариградског. Али се тек шест векова касније почео обележавати и у западној..
Дана 11. јуна 2007. године председник САД Џорџ Буш млађи боравио је у посети Софији. Конференција за новинаре одржана је међу експонатима Националног археолошког музеја. Свечани ручак за госта приређен је нешто касније у просторијама Националног..
Регионални историјски музеј у Добричу и Универзитет „Марија Кири – Склодовска“ из Пољске организују међународну научну конференцију која ће бити посвећена пољско-угарском краљу Владиславу Варненчику. Према информацијама које је објавио музеј,..
Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је..