Иако се налази у економски најзаосталијем делу Бугарске, село Градешница обилује археолошким налазиштима која сведоче о постојању људских друштава још у раном неолиту - у 6. миленијуму пре нове ере. Село се налази 38 км јужно од града Враце, а кроз њега протиче мала река притока Огосте.

Приликом археолошких ископавања 60-их година минулог века, научници су у селу Градешница пронашли глинену плочу са писмом за које се претпоставља да је најмање 1000 година старије од сумерског клинастог писма и египатских хијероглифа. Мала керамичка плоча са најраније познатим протописмом поништила је све досадашње теорије о хронологији настанка писмености. Данас је она симбол села у чијем центру је подигнут њен споменик. Оригинална плоча се налази у Историјском музеју у Враци.

„Овај простор је археолошки веома богат. Откривено је много артефаката. Музеј у Враци их периодично излаже,“ прича 90-годишњи локални историчар Љубен Крастев.

„У нашем региону је живело трачко племе Трибали. У њихово време овде се водила велика трговина чак са Средоземљем и Блиским истоком. О томе сведоче новчићи који су овде пронађени...“

У близини Градешнице су некада постојали римска тврђава, ранобугарско насеље с некрополом и друге историјске знаменитости, који сведоче о богатом привредном и духовном животу.

Данас у селу живи мање од 400 душа и то су претежно старије особе које се сваког јутра окупљају у сеоском клубу пензионера, заједно испијају кафу, друже се и размене по коју причу из чаршије.

„Ми се доста дуго окупљамо у клубу и то је веома пријатна традиција,“ прича Станка Крастева, која овде проводи лето. „Долазе жене, свака исприча шта је радила претходног дана, размене по који рецепт за љутеницу или туршију или пак разговарају о неком проблему. Овде много проблема чека решење. Путеви су у тешком стању, зарасли су у коров и шибље... Гробље је такође у крајње запуштеном стању.“

„Лекове купујемо у Враци, иначе у село лекар долази два пута недељно, продавница је колико-толико снабдевена, ако не нађемо оно што тражимо, онда колима идемо до суседног села,“ прича друга становница села која се овде преселила пре пар година. „Добро би било да има више младих људи у селу, али их, на жалост, нема – они живе у великим градовима или у иностранству, посећују нас с времена на време, јављају се телефоном,“ додала је она.

„Улице су у катастрофалном стању, последњи пут су реконструисане пре више од 20 година,“ каже друга старија госпођа.

Ипак има и добрих вести:

„Раније је овде било много крађа, али су последње две године скоро престале крађе. Ја живим сама, немам животиња јер се не могу више бринути о њима. Само кокошке чувам... Млади помажу, ми смо већ стари.“

„Крајем августа је формирана локална иницијативна група која ће аплицирати с пројектима за европско финансирање, надамо се да ће бар један наш пројекат бити одобрен,“ каже један мештанин. „Желимо да се део одобрених средстава користи за нас, за Градешницу, а не само за општинске центре. Плаћамо и ми порезе, а ниједну стотинку нисмо добили... Ко би остао да живи у месту где је затворена школа и пекара?“

Људи се жале да нема јавног превоза до суседних села и оближњих градова. Председник сеоске општине брине о њима и свуда их вози – до болнице, на свадбе, крштења и сахране. Још увек држе по неку козицу или овчицу за себе, чувају кокошке, да има млека и јаја. Главни послодавци у Градешници су две фарме на којима је 100 крава и 100 оваца. И нешто занимљиво – у селу су остали један коњ и један магарац.

Аутор: Катја Борисова, Радио Видин – БНР

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: Радио Видин