Средином септембра у центру Софије отворен је први Музеј ракије код нас. Његов оснивач је Ивајло Жеглов, који је и организатор Фестивала Rakia and Spirits Fest Sofia. Посетиоци имају прилику да се упознају са домаћом традицијом печења ракије, да сазнају више о врстама ракије и њеном присуству на трпези Бугара.

Идеја о Музеју је повезана са Ивајловљевим успоменама из детињства:

„Моја мајка је из Тројанског краја, а лети су ме родитељи тамо остављали код деде, који ме је водио да беремо и скупљамо шљиве. Гледао сам после како их ставља у каце, а по завршетку врења помагао сам му да их однесе на сеоски казан, да би пекао ракију. Крајем лета увек сам пре спавања осећао мирис комине. Сећам се како је моја бака говорила: „Еј, ево и кокошке су почеле да носе јаја са мирисом ракије“ – рекао је у интервјуу Радио Бугарској Ивајло Жеглов.

Слава тројанске шљивовице је одавно прешла границе Бугарске. А ми, Бугари, се некако одмах када се спомене Тројан присетимо тројанске шљивовице. Кажу да је отићи у Тројан и не пробати тројанску шљивовицу исто што и отићи у Рим и не видети папу.

• Тројан – престоница шљивовице

По уласку у Музеј са дозом хумора госте дочекује неколико великих лутки одевених у традиционалне сеоске ношње. Посетиоци ће видети како је изгледао први глинени суд који се користио за печење ракије у нашим крајевима као и добро познати бакарни казан.

Зидови су украшени избледелим старим етикетама различитих марки ракије, које су одавно нестале са тржишта и фотографијама са сеоског казана крајем лета.

„На нашем поднебљу се ракија пекла још пре османске владавине, првобитно у медицинске сврхе, јер су се од алкохола правиле на пример тинктуре за испирање рана, за масажу.“ – рекао је Ивајло Жеглов. После 30. година минулог века у селима су људи почели сами да пеку ракију – био је то једини и најјефтинији начин да имају жестоко пиће за најважније животне догађаје као што су свадба, рођење, крштење, војнички испраћај, сахрана.

• Домаћа ракија – дубоко укорењена у традицији и везана за многе обичаје

„Сваки посетилац добија аудио-водич који „прича“ о технологији печења ракије, шале у вези са ракијом и „објашњава“ како се код нас пије ракија. Ми је пијемо као аперитив, уз мезе – салату, туршију, сир, качкаваљ, кобасице и сл. То је наша традиција. У осталим земљама света обично се жестоко пиће (виски, коњак) пије после јела.“- објашњава оснивач Музеја ракије у Софији.

"Након разгледања музејске експозиције посетиоци могу сести за шанк и са мером и задовољством дегустирати ракију из богате колекције Музеја. Нуде се ракије домаће производње, али и неке балканске ракије, на пример грчки ципуро и јединствена српска шљивовица", каже Ивајло Жеглов и додаје да кад је ракија у питању, не постоји балкански сукоб, али и с осмехом наглашава да бугарску лозовачу сви препознају као најбољу. За возаче у Музеју постоји посебан ароматизер из којег могу да осете арому различитих врста ракије без конзумирања.

Једино у Бугарској може се пробати ракија од руже, која се прави од латица мирисне руже уљарице /Rosa Damascena/ која се узгаја у долинама Карлова и Казанлака. Већ се прави ракија и од диње, лубенице и другог егзотичног воћа. По речима нашег саговорника, сасвим успешни бугарски експерименти су ракија са тартуфима и ракија са шафраном. „Странцима је наша ракија мало јака, посебно лозовача. Много им се допада крушковача и дуњевача. Неки чак не знају шта је то дуња, али кад пробају ракију од дуње, кажу да је веома ароматично пиће. А када дођемо до ракије од дрена, то је за њих право изненађење“ – прича с осмехом Ивајло Жеглов.

• Ракија у животу и фолклору Бугара

„Да покажемо странцима нашу традицију, наше течно наслеђе, којим се морамо поносити, као што се Шкоти поносе вискијем или Карибљани – румом.“ – закључује Ивајло.

А, ако се још увек питате како препознати добру ракију?– одговор је једноставан: "Ако вас сутрадан не боли глава, ракија је била добра“, каже Жеглов.

• Ракијски клуб или шта (не) знамо о ракији

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: Музеј ракије у Софији