Нова година је Европи донела још један изазов – масовне протесте пољопривредних произвођача. Незадовољство се ланчано шири блоком од Западне Европе до Балкана.

Пољопривредници у Немачкој, Литванији, Румунији и Бугарској, наравно, имају различите захтеве, који се, међутим, могу сажети у неколико тачака. Сви су незадовољни уштедама предвиђеним у државним буџетима за развој пољопривреде, недостатком субвенција, поскупљењем сировина, украјинским увозом и све строжим еколошким захтевима. Као резултат тога, пет источноевропских земаља, укључујући Бугарску, инсистирало је на увођењу царина на увоз украјинске робе.

Пандемија и енергетска криза која је уследила након рата Русије против Украјине долиле су уље на проблеме фармера, који за своје потешкоће све више окривљују Брисел и његову Заједничку пољопривредну политику.

У позадини незадовољства и лавине протеста, расту сумње да крајње десничарски политичари покушавају да искористе све ове проблеме како би привукли што већи број присталица у свој табор евроскептика баш уочи предстојећих избора за Европски парламент у јуну.

Тачка кључања – где су и какви протести одржани?

Немачку већ другу недељу заредом тресу протести пољопривредника који су блокирали важне путне правце због смањења субвенција које се додељују пољопривредним произвођачима за куповину дизел горива. Поред тога, пољопривредници нису задовољни наглим повећањем трошкова производње ђубрива и горива и смањењем откупних цена њихових производа. Десетине хиљада трактора окупило се код Бранденбуршке капије у знак протеста.

„Ради о будућности немачке пољопривредне индустрије. Ја сам рођен 1966. године, а мој син 2003. године, он тренутно студира професионални менаџмент у пољопривреди. Ту сам због њега и његових пријатеља и протестујем како би и у будућности „постојала немачка пољопривреда, да не бисмо морали да увозимо сво воће и поврће из суседних земаља, Јужне Африке или Латинске Америке. Пољопривредници не траже субвенције, већ фер цену за своје производе“, рекао је демонстрант у Немачкој.

Неки фармери, за које се наводи да их подржавају екстремисти крајње деснице, покушали су да упадну на трајект којим се министар економије Роберт Хабек враћао са одмора. Канцелар Олаф Шолц упозорио је фармере на могућност да неко други искористи њихово незадовољство:

„Ако се легитимни протест претвори у излив беса или негирање демократских процеса и институција, сви ћемо бити на губитку. Једини људи који имају користи су они који се гнушају демократије.“

Блокаде су захватиле и целу Румунију, као и граничне прелазе. Повод за то су протести превозника и пољопривредника против поскупљења горива, смањења европских субвенција и дугих редова у чекању на контроле на границама.

Украјински пољопривредни производи такође настављају да деле Европу и подстичу незадовољство. Након масовних протеста прошле јесени, Бугарска, Пољска, Мађарска, Румунија и Словачка сада су упутиле писмо Европској комисији тражећи увођење царине на увоз житарица из Украјине.

„Сматрамо да би (Европска) комисија требало да предузме мере које штите тржишта земаља чланица на првој линији фронта, а истовремено им омогућавају да искористе свој извозни потенцијал. Једна од могућих опција је увођење царинских квота на већину осетљивих пољопривредних производа“, наводи се у писму упућеном ЕК.

А естонски посланик Рихо Терас из групе Европске народне странке објаснио је проблем око украјинског увоза на следећи начин:

„Основни разлог је то што је у Европи рат. Пољопривреда у Украјини, која је један од највећих светских произвођача пољопривредних производа, тешко је погођена. Док је жито из Украјине у Африку допремано морским путем, проблем није утицао на земље у непосредној близини Украјине. Али сада, када се јефтино жито отпрема копном, постаје много лакше пласирати се на локално тржиште.“

Незадовољство је плануло и у Литванији, где су фармери запалили 500 ватри на пољима у знак протеста због проширења заштићених подручја и наглог повећања пореза на гориво. Један од учесника протеста изнео је свој став:

„Пољопривредници нису нужно против Зеленог договора, али неки његови услови пркосе логици. Када ЕУ почне да регулише ваше пословање или вашу фарму, она дефинише своја правила, али вам не помаже да се прилагодите њима. Углавном, све се дешава по принципу принуде. А ми смо ти који треба да платимо рачун.“

Мишљење стручњака

Горан Георгијев из Центра за проучавање демократије сматра да протести пољопривредних произвођача нису случајни и дефинише их као једну од тема кроз које се може манипулисати друштвом и улити страх:

„Са сигурношћу се може рећи да су протести у сектору пољопривреде везани за формалне, неформалне и домаће политичке интересе у свакој од земаља чланица заједнице. То се вероватно дешава на различите начине, али сва та динамика никада не настаје у неком изолованом контексту. Било да је реч о пољопривреди или енергетици, обе теме су изузетно згодне за манипулацију перцепцијом јавности. Укратко, то су обично теме које се врло лако могу везати за неку егзистенцијалнију, већу претњу или уз њихову помоћ изазвати неку врсту сензације.“

Просперитету партија крајње деснице доприноси и ратни контекст, када сентимент почиње да поприма конзервативнији правац, сматра такође Горан Георгијев. Он је, међутим, нагласио да ове формације ни у ком случају не треба подвести под заједнички именитељ, истичући различите нијансе у њиховим програмима:

„Не захтевају све проруске евроскептичне странке, нити све евроскептичне странке у свом програму обавезно излазак из Европске уније. Постоји много десничарских популистичких партија које су изузетно критичне према иницијативама Унијe, користећи за своје циљеве потпуно исте гледиште као Русија или Кина, уопштено казано, дискурс ауторитарног национализма, али се, ипак, активно супротставља руској агресији и у потпуности подржава све санкције против ње. Одличан пример за то је шпански Вокс или AUR у Румунији. Обе ове партије се најчешће дефинишу као десничарске популистичке партије, али су и једни и други изузетно критични према Русији и „за“ санкције против ње.

У том смислу се издвајају два главна модела. Поједине евроскептичне странке покушавају да промене Унију изнутра, али у екстремнијој верзији говоримо о странкама које захтевају завршетак целог пројекта интеграције. Још једна нијанса је везана за чињеницу да у предизборној кампањи сви предлажу једно, што се практично углавном тиче апсолутно свих партија. Али оно што се дешава у стварности, када они заправо дођу на власт, је сасвим друга прича.

За мене лично истина је негде на средини. Мало је вероватно да ћемо бити сведоци потпуне победе у свакој земљи. Међутим, постоји стварна промена у перцепцији јавности, и то је сасвим нормално, с обзиром на то да ће се ови избори одвијати у контексту два регионална рата на границама Европске уније, а у временима рата расположење јавности има тенденцију промене, најчешће постају конзервативнији.”

У контексту неких социолошких истраживања која предвиђају да ће странке крајње деснице заузети треће место у Европском парламенту након јунских избора, аналитичар предвиђа извесно одступање од идеје либералније будућности Европе. Истакао је и да постоје реални ризици за ЕУ. Међу њима је и могућност концентрисања гласова који могу донекле променити идентитет Уније. Горан Георгијев је предвидео да ће извор главних ризика бити информациони простор:

„Велика је вероватноћа да ћемо бити сведоци присуства огромне количине садржаја генерисаног вештачком интелигенцијом, садржаја који ће манипулисати перцепцијама јавности, наићи ћемо на кампање дезинформација и много лажирања лица водећих политичких личности.

У ствари, ове године ће гласати неколико милијарди људи у више од 40 земаља. Предстоје избори у Енглеској, председнички избори у Сједињеним Државама, у суседној Румунији и Северној Македонији, а такође и у Аустрији, од чега донекле зависи наше чланство у шенгенском простору. Дакле, потенцијал за дестабилизацију и разне друге непредвиђене тешкоће и кризе ове године је веома велики, вероватно чак и већи него раније.

С обзиром на ситуацију регионалних граничних ратова и чињеницу да ниво радикализма и плурализма друштава на глобалном нивоу наставља да расте до невиђених висина, можемо предвидети да све то не може а да не утиче на расположење јавности и, као резултат тога, како људи да гласају. Логично је очекивати одступање од идеје либералније Европе. По мом мишљењу, велика је вероватноћа да ће понегде на власт доћи десни популисти, али је могућност да се то масовно деси готово минимална. Највероватније ће то бити нешто између.“