Крајем 2023. године навршио се један век од рођења Трифона Сиљановског – композитора, концертног пијанисте, музиколога, филозофа, теолога. Док је музичка заједница овај јубилеј обележила веома скромно, Католичка црква му је одала достојно признање поводом Дана захвалности и почасти жртвама комунистичког режима.

„Трифон Сиљановски је био ерудита који је поседовао изузетно образовање у многим областима, имао је способност да уђе у срж свега чега би се прихватио“, каже проф. Наташа Јапова, ауторка књиге „Трифон Сиљановски: Личност и време“. „Проучавао је велика филозофска дела класичне и модерне немачке филозофије. Имао је метод истраживања историје музике, хуманистичких наука – нешто што није постојало у његовом окружењу, пошто је у то време историја била подвргнута једном једином такозваном историјском методу. У ери потискивања појединца, он се истицао управо као појединац и то је био прави разлог његовог заточеништва у концентрационом логору Белене.“

Одрастао је у елитном окружењу, усмеравајући своја интересовања на латински језик, музику и право. По завршетку класичне гимназије одлази у Аустрију, где студира историју уметности и стилистику на Универзитету у Бечу. Упоредо с тим, примљен је и на Конзерваторијум, где студира у класи чувеног пијанисте Вилхелма Кемпфа. Након повратка у домовину, стиче три факултетске дипломе – осим студија композиције у класи Панча Владигерова и клавира у класи Димитра Ненова које завршава на Државној музичкој академији, дипломирао је и право на Софијском универзитету.

На Свебугарском такмичењу певача и инструменталиста 1948. године Трифон Сиљановски осваја другу награду, док главна награда тада одлази у руке Андреја Букурештлијева. Победник је успео да оде у Француску, где се афирмисао као композитор, а другопласирани је послат у логор Белене.

„Био је 2. јул 1949. године, дан смрти Георгија Димитрова – тако почињу болна сећања на Трифона Сиљановског која су забележена у Фондацији „Белене“. „Имали смо пробу у сали „Блгарија“. Следећег дана је требало да се одржи концерт на Конзерваторијуму. На пробу је ушао један човек који нас је прекинуо рекавши да је Георги Димитров умро и да концерта неће бити. Сишли смо са бине, иза су висили портрети Димитрова, Лењина, Стаљина. А онда сам, нашавши се у ближем кругу, рекао: „Ова двојица су умрла, а када ће овом трећем доћи крај?“, мислећи при том на Стаљина. То је можда ишло на руку онима који су ме пријавили, јер сам и раније говорио у сличном духу и изражавао незадовољство. Један полицајац и два цивила дошли су код мене 6. јула у 6.30 ујутро. Претрес и остало, све по реду. А онда: дођите код нас, треба нешто да разјаснимо...“

Путовање у сточном вагону, ноћи у земуницама на 28 степени испод нуле, копање гробова, батине, казнене ћелије, 15-часовни ропски рад у рудницима, глад и змије као најукуснија посластица на свету – све је то испуњавало дане и ноћи „народног непријатеља“ Трифона Сиљановског током три године проведене у концентрационим логорима. А након пуштања на слободу, нашао се пред новим тестом снаге духа – требало је да поново почне да свира и да поврати своју клавирску технику.

„То је заиста невероватно“, наставља проф. Наташа Јапова. „Почео је вежбати и достигао такав ниво да га је у једном тренутку његов драги пријатељ из детињства, велики диригент Добрин Петков позвао да свира на концертима. Трифон Сиљановски имао је мали број концерата, сачувано је неколико снимака и све их одликује изузетна музикалност и свирачки сензибилитет.“

Бриљантни стваралачки тренуци као редак дар поново су се појавили у животу некада перспективног младића. Да би преживео, Сиљановски је морао да свира по кафанама, да држи приватне часове класичних језика и клавира и да се врати професији гробара, савладаној у концентрационом логору Белене.

Трачак светлости у живот Сиљановског уноси признање многих музичара који су му свирали своје програме пре концерата, тражећи његово мишљење о разумевњу и интерпретацији датог дела. И, наравно, његов тајни састанак који је 1958. године имао са Дмитријем Шостаковичем, кога је Савез бугарских композитора позвао да посети нашу земљу. У то време, Трифон Сиљановски је био забрањена фигура, али је имао своја дела, која је чувао у фиоци.

 „У Русеу је Добрин Петков сјајно извео Шостаковичеву Девету симфонију, чиме је сам композитор био импресиониран“, наставља своју причу проф. Наташа Јапова.” Састао се са диригентом Добрином Петковим, а он му је, са своје стране, причао о „веома занимљивом композитору који вам неће бити званично представљен, али чија дела треба да погледате“. Овај састанак је одржан у дому Трифона Сиљановског, где је Шостаковичу показао своје партитуре. Након тога је свом пријатељу написао писмо које је сачувано и накнадно објављено. У њему се Сиљановски захвалио на прилици да своје идеје у музичком стваралаштву подели са тако великом фигуром као што је Шостакович.“

Можда због почасти коју му је указао тако велики композитор, 1973. године Трифону Сиљановском је дозвољено да заједно са садашњим директором Софијске опере, проф. Пламеном Карталовим оснује Камерну оперу у Благоевграду, а касније је предавао на Вишем музичко-педагошком институту у Пловдиву. Након пада комунистичког режима 10. новембра 1989. године, имао је прилику да ради са студентима Националне музичке академије. Трифон Сиљановски заувек нас је напустио 2005. године у 82. години живота.

Компоновао је три симфоније, три концерта за гудачки оркестар, концерт за клавир и оркестар, песме по Рилкеу за сопран и клавир, сонате за виолину, виолу, виолончело, литургијска дела. Иза себе је оставио велики број студија у области филозофије, естетике, теологије, историје уметности, музичке интерпретације.

Трифон Сиљановски је пример човека који је, упркос томе што је доживео пакао на земљи, сачувао достојанство и својим делима осветлио пут у мрачним временима у којима му је било суђено да живи.