Бекство из родног дома и домовине и дуги пут у страно и непознато. Овако се може описати судбина коју деле многе избеглице. Разлози за то углавном су исти. Људи су најчешће приморани да напусте своје домове због рата или својих верских убеђења, због своје националне припадности и прекрајања граница земаља, због државне политике или, пак, због својих политичких уверења.

Дугу и болну причу људи који беже у потрази за сигурношћу и новим животом представља изложба „Избеглице“ која је отворена у Националном етнографском музеју у Софији. Иако је повод за изложбу обележавање 120 година од избијања Илинденско-преображенског устанка из 1903. године, она нам открива другачије лице херојских догађаја везаних за ослободилачку борбу Бугара.

Пресељење избеглица прожето је огромном боли и великим траумама које се памте и преносе генерацијама. Свакодневни живот и невоље са којима се избеглице боре представљени су кроз архивске фотографије на којима се могу видети њихова изнурена лица, колоне људи који су пешке кренули носећи оно мало ствари које су успели да узму. Неки су, поред домова, изгубили живот на путу до бољег живота.

„Изложба се дотакла и теме о томе како су их дочекали на новом месту, посебно ако се узме у обзир да је 20. век назван „веком избеглица“ јер је током прошлог века било много избегличких таласа,“ каже др Милена Катошева из Националног етнографског музеја:

„Долазећи у нова поднебља и ново културно окружење, избеглице носе са собом и топонимске називе из својих градова и села. Тако су се у Софији појавиле улице назване према градовима и историјским личностима – „Прилеп,“ „Охрид,“ „Дрин“, булевари „Даме Груев,“ „Мара Бунева“ и др. На изложби су изложене фотографије оваквих места не само из Софије, већ и из Пловдива и Бургаса. Веома драгоцена је и мапа која показује све избегличке руте и токове ка унутрашњости земље. На њој се види да у Бугарску пристижу махом људи из земаља које су после ратова остале ван предела Бугарске.

Прве избеглице кренуле су непосредно по завршетку Руско-турског рата (1877-1878), уследили су таласи из 1913. и 1922. године. Нашли смо и неке потомке избеглица, са којима смо ступили у контакт. Замолили смо их да нам испричају приче својих предака и освеже сећања на прошла времена. У видео-сали Музеја посетиоци имају прилику да из првог лица чују и осете приче избеглица и њихових фамилија.“

Избеглице у Бугарској нису дочекане раширених руку, каже др Милена Катошева. Мештани су нови талас људи који немају где да живе сматрали великим проблемом. Тако, рецимо, у Шумену су избеглице „смештене“ на ободу града, у ствари, оне су тамо чекале без крова над главом. С доласком зиме, досељеници су ископали земунице у којима су, да би се сакрили од хладноће, живели заједно са стоком коју су имали. „Било је јако тешко. Прошле су године док држава није успела да се позабави њиховим проблемима. Тада им је обезбеђен тзв. избеглички зајам и земља, али се то десило много касније,“ подсећа кустос изложбе и наставља:

„Посебна пажња је посвећена добротворним активностима из тог периода. Делу предузетника Александра Георгијева – Коџакафалије, кога су сви звали „отац Бургаса,“ посвећен је специјални пано. Он је донирао велико земљиште где је изграђено читаво насеље за избеглице из Тракије. Ово није једини случај оваквог добротворног и хуманитарног рада. На изложби је једна витрина посвећена Пијерсу О'Махонију – ирском племићу, филантропу и бугарофилу. О'Махони је у Софију дошао са супругом 1903. године. У бугарској престоници је отворио сиротиште „Свети Патрикије“ за сирочад из Македоније и Источне Тракије. Потом је ову децу усвојио и свако је стекло солидно образовање. Међу њима су истакнуте личности с почетка прошлог века – лекари, официри, научници, адвокати…

На изложби посетиоци могу видети униформе деце коју је О'Махони усвојио. Оне подсећају на народне ношње из Дебра, у данашњој Северној Македонији. Занимљиво је да је свако дете из сиротишта по завршетку школовања добијало кофер, познат као „кофер тате Пијера“ у коме су биле све најпотребније ствари – два комплета одеће и обуће, како би деца била колико-толико обезбеђена,“ рекла је гђа Катошева.

Изложба се може погледати до краја марта 2024. године. 

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Гергана Манчева, БТА