Широм света су случајеви поремећаја аутистичног спектра у порасту, а Бугарска није изузетак. И ако је до пре деценије једном на 10.000 деце дијагностикован аутизам, данас је у просеку свако 70. дете оболело од аутизма. Ни данас нико не може да објасни ову појаву, али она је чињеница и повод је за забринутост међу лекарима, родитељима и педагозима.

Код нас и даље не постоји регистар који би обухватио све случајеве поремећаја овог спектра, тврди др Атанаска Аврамова, шеф дневног одељења при Клиници за дечју психијатрију Универзитетске болнице „Александровска“ у Софији у интервјуу Програму „Христо Ботев“ БНР.

„Постављање дијагнозе и укључивање у регистар је нешто што са собом носи велику стигму због чега се подаци често искривљују. Јер многи родитељи, посебно када се ради о њиховој деци, чине све како би заобишли постављање дијагнозе и тиме избегли њихово стигматизовање. Нажалост, педијатри као да су склонији да одлажу посету дечјем психијатру. Један од главних разлога за то је да код нас нема довољно дечјих психијатара. У Бугарској се узраст у којем се аутизам дијагностикује варира од случаја до случаја. Најчешће се за помоћ обраћају родитељи деце од 2,5 до 4 године старости, при чему су потешкоће у адаптацији на ново окружење у вртићу често први знак за родитеље да треба да се обрате специјалисти,“ каже др Аврамова.

Међутим, ове случајеве је веома тешко дијагностиковати.

„Подршка родитељима деце са аутизмом је оно што нам недостаје у Бугарској,“ категорична је Ани Андонова, члан Управног одбора Удружења „Асоцијација Аутизам“ и додаје:

„Јер је посебно тежак моменат саопштавања ове дијагнозе родитељима. Срећом, данас има мало више установа и центара који пружају одговарајуће услуге и помоћ, где су аутистична деца добро прихваћена и ради се са њима. Интеграција у вртић и школу заиста је подигнута на бољи ниво. Ова деца су боље прихваћена него што је то раније било, постоји позитивна перспектива у том правцу, она су укључена у школе, центре за специјалну едукативну подршку у зависности од нивоа функционисања сваког детета. Међутим, када дете напуни пунолетство, оно више нема перспективу. Сувише мало послодаваца код нас нуди шансе за запослење младих људи с аутизмом.“

• О родитељској љубави и борби са аутизмом

Родитељи аутистичне деце се сваког дана сусрећу с потешкоћама и траже решење у постојећим, ограниченим могућностима нашег социјалног система. Стога, Ани Андонова скреће пажњу и на проблем недостатка ране интервенције у Бугарској – нешто о чему се говори већ 20 година.

„Ако једно дете с аутизмом буде обухваћено социјалним системом од најранијег узраста, одмах по постављању дијагнозе, ствари би се одвијале далеко позитивније. Тренутно у Центру за социјалну рехабилитацију и интеграцију радимо по програму у који су укључени и родитељи и видимо да то има смисла,“ каже Андонова.

Према њеним речима, не уклапа се свако дете с аутизмом у школско окружење. С друге стране, морамо се побринути да свако аутистично дете добије своје место у образовном систему. У те сврхе, потребно је унапред формирати мултидисциплинарни тим чији задатак је да упозна професоре са специфичним потребама детета с аутизмом. Обично се релативно касно прибегава овој мери, што доводи до конфликтних ситуација у наставном процесу,“ закључила је Ани Андонова.

Прочитајте још:

• Изазови образовања аутистичне деце у Бугарској

• Свет као нерешива слагалица

• Венци Дачевски: О људима и псима са љубављу
  

Саставила: Венета Николова

Извор: интервјуи Александра Рајчева – „Христо Ботев“ БНР

Превод: Ајтјан Делихјусеинова