Прошле године, док је економија Европске уније трпела због галопирајуће инфлације и стагнације раста, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен задужила је бившег гувернера Европске централне банке и бившег премијера Италије Марија Драгија да изради извештај о томе како Европска унија може да поврати своје предности. Дуго о;екивани извештај о повећању конкурентности Европе објављен је пре недељу дана после неколико месеци кашњења.

Једна од главних трансформација које се предлажу је увођење заједничког плана за декарбонизацију.

„Највећи изазов с којим се суочавамо на глобалном нивоу су климатске промене. Потребно нам је партнерство да бисмо се носили са тим. Иако Европа има један од најамбициознијих законодавних оквира у том смислу, то није довољно“, признала је за БНР европска комесарка за међународну сарадњу Јута Урпилајнен. А план који су представилиМарио Драги и његов тим, сигурно је амбициозан.

„Желимо да декарбонизација буде извор раста. Ако све политике буду синхронизоване са нашим климатским циљевима, а то је велико 'ако' – декарбонизација ће бити могућност за раст. Али ако не успемо да се координирамо, постоји ризик да та декарбонизација буде у супротности са конкурентношћу и растом“, рекао је Драги.

Велике индустрије, као што су хемијска, металуршка и индустрија папира, прелазак на зелену енергију у наредних 15 година коштаће око 500 милијарди евра. За транспортни сектор, укључујући поморски и ваздушни транспорт, биће потребне инвестиције од 100 милијарди евра годишње од 2031. до 2050. године. То, међутим, доноси не само велике трошкове, већ и могућности за смањење цена енергије, обезбеђивање енергетске сигурности и могућност вођства у развоју чистих технологија.

Европска комисија је израчунала да је у електропреносне мреже до краја ове деценије потребно инвестирати 584 милијарде евра, како би се испунили амбициозни климатски циљеви. Предвиђено је да земље чланице имају каблове који ће омогућити да 15 процената произведене електричне енергије буде доступно за суседне земље. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен изјавила је да су „трансграничне електропреносне мреже“ пример „важних заједничких европских пројеката“ који потенцијално могу бити финансирани из повећаног европског буџета.

„Једини начин да гарантујемо нашу дугорочну конкурентност је да се одмакнемо од фосилних горива и пређемо на чисту, конкурентну и циркуларну економију. Наши напори у погледу конкурентности треба да иду руку под руку са повећањем просперитета ъа све у Европи. Све промене које ћемо покренути морају бити правичне. Можемо да наградимо наш веома успешан социјални модел – социјалну тржишну економију.“

Прошле године 22 процента укупне потрошње енергије у ЕУ долаъило је из обновљивих извора. Међутим, само по себи то није довољно. Ако хитни проблеми не буду решени, „Европа ће умрети полако и мучно“, упозорио је Марио Драги:

„Европа је континент где су вредности Европске уније просперитет, једнакост, слобода, мир и демократија у одрживом свету. А Европска унија постоји да би гарантовала да Европљани користе ова фундаментална права. Ако Европа више не може да обезбеди та права људима, онда ће изгубити разлог свог постојања. Вредности које сам споменуо, попут климе и раста, непосредно су повезане са нашим основним вредностима. Због тога, оно што покушавамо да постигнемо сада има егзистенцијални карактер.“

Какав су закључци који се могу извући из постављених циљева и задатака у извештају Марија Драгија о енергетској трансформацији и зеленој економији? Одговор Калояна Стајкова, главног економисте у Институту за енергетски менаџмент:

„На крају видимо мало детаљнији и структурнији поглед на начин на који функционишу тржишта и неке структурне предлоге. То су позитивне стране извештаја. Међутим, постоје и ризици који произилазе из овог извештаја, и то у неколико праваца. Први је што се поново поставља цена свих ових политика, укључујући и зелене политике. А та цена није занемарљиво ниска. Само овај извештај предвиђа да ће од сада годишње бити потребно издвојити између 750 и 800 милијарди евра. То је додатни трошак поред постојећих инвестиција, других процена које су повезане са декарбонизацијом, новим инвестицијама у обновљиве изворе енергије, инвестицијама у мреже, дигитализацију различитих процеса и тако даље. Заправо, веома је лако када се постави таква цена, да пословни сектор, финансијске институције, па и политичари, кажу 'Таква је ситуација, овај новац аутоматски мора да се уложи у те инвестиције'. У исто време, извештај веома јасно истиче да су многи од зелених циљева које Европа поставља много амбициознији у поређењу са циљевима који се примећују, на пример, у САД или Кини.“

Да ли има изненађења у овом извештају или, пре ће бити да није то што сте очекивали? Појавиле су се и бројне критике на идеје у извештају Драгија, шта Ви мислите – део о енергетској трансформацији и зеленом прелазу је превише амбициозан, да ли је те циљеве заиста могуће остварити?

„Не бих рекао. Извештај није црно-бел. Не могу да кажем ни да је извештај одличан, ни да је ужасан. Има своје снаге и слабости и, искрено, радујем се што коначно видимо да се мало више пажње усмерава на изазове с којима се суочава пословни сектор и политике. Правац је јасан и види се у целом свету – ка декарбонизацији, ка чистијим производњама и ка већој електрификацији. Али различите регије, без обзира да ли говоримо о Европи, Азији или САД-у, имају различите приступе за постизање овог циља. Извештај истиче интересантне закључке који су повезани како с развојем тржишта у Европи, тако и с потребним инвестицијама и с предностима и слабостима њене индустрије, које у ствари могу довести до много различитијих одговора у односу на оне које смо имали у последњих 10-20 година. То је заиста важно по мом мишљењу. Неке ствари су отприлике поновљљње досадашњи политика, тако да ту заиста нема ничег изненађујућег, али код других опсервација и закључака се у ствари види доста трезвен поглед на изазове са којима смо се суочавали последњих година и, сходно томе, могућа решења тих изазова. Као економиста и експерт, Драги је представио један стручни увид. Важно је сада како ће политичари претворити тај стручни увид у конкретне политике, кораке, планове и све остало на шта смо навикли.“

Зашто се промене у енергетском сектору дешавају тако споро?

„С једне стране покушавамо да убрзамо процедуре за повезивање нових обновљивих извора енергије, али с друге стране техничка инфраструктура, која треба да их повеже, као и батерије и тако даље, тај део процеса је углавном непромењен.У ствари, само смо преместили један проблем од инвеститора који се бави неким пројектом обновљиве енергијена реверзибилне хидроелектране, које могу да изграде, нове хидроелектране, мрежну инфраструктуру која, међутим, функционише на тржишним основама, потпуно је регулисана и сходно томе зависи од регулаторних одлука. Те одлуке треба да се доносе брже, стварајући потребне подстицаје како би оператор мрежне инфраструктуре заиста могао брже да инвестира у развој своје мреже. Овде није реч само о повезивању нових капацитета, већ и о дигитализацији и стварању такозване 'паметне мрежне инфраструктуре', то је сложен процес. Када то иде споро, само премештамо проблем с једног места на друго и након 10 година највероватније ћемо читати неки сличан извештај који каже да инвестиције у мреже нису довољне, биће нам потребно више. Тада ћемо вероватно видети и већи фокус на гасоводној мрежи са развојем производње, преноса и складиштења водоника. И опет ћемо се чудити зашто је то тако.“

Пређимо и на конкретне ствари – неке од тачака у плану гласе „синхронизација климатских циљева“ и „заједнички план за декарбонизацију и конкурентност“ – шта тачно значе ове ствари и какав ће утицај имати на свакодневни живот Европљана, укључујући и Бугаре, ако и када буду примењене?

„То је важно питање. Претпостављам да се сви сећају година у средњој школи када смо морали да тумачимо шта је писац хтео да каже. Овде ситуација није много другачија, само што овог пута нисмо ми експерти који то треба да ураде, већ политичари. Важно је како ће они прочитати постављене проблеме и препоруке у извештају и како ће их преточити у нове политике. У почетку, састав Европске комисије, али и њени први кораци, даће нам неку представу о томе у ком правцу размишљају.“

Тим Марија Драгија је описао још једну важну ствар – „смањење цена енергената и бирократије“, при чему је он сам напоменуо да су цене енергије у САД два до три пута ниже, што представља терет за европска предузећа и европску индустрију у целини, као и „побољшање пословног окружења“ – то звучи веома добро, али како мислите да се ове ствари могу спровести у пракси?

„Ово су непопуларне структурне реформе о којима говоримо још од почетка века. Структурне реформе које, међутим, нису стигле у Европу. Уместо тога, углавном смо били сведоци појединих мањих промена. Други део разлога, који такође није нов, је једна од великих предности САД-а – они имају домаћу производњу енергетских ресурса. Европа је сиромашнија енергетским ресурсима и самим тим нема те могућности. Али чак и са ресурсима којима располаже, административне процедуре су превише компликоване и као такве или успоравају процес или га у неким случајевима потпуно обесмишљавају. Често чујемо оптужбе на рачун Зеленог договора – како наводно убија индустрију, али истовремено се домаћи енергетски ресурси једноставно не користе. Део проблема је повезан и са начином на који функционишу тржишта, посебно гасно тржиште, што је више него очигледно. У једном тренутку, пре неколико година, Европа је одлучила да се постепено одрекне дугорочних уговора с предвидивим ценама и пређе на трговање на краткорочним тржиштима, што је у том тренутку изгледало сасвим оправдано. Тада смо били у периоду опадања цена енергије, што је створило прилично повољно окружење за трговину, и природно, индустрија и бизнис су то искористили. У садашњим условима, с порастом геополитичких тензија и променом у испоруци енергије – и у погледу извора и путева снабдевања – потребно је пронаћи стабилнију опцију. Ситуација се очигледно променила, негде брже, негде спорије. У тим новим условима, Европа мора донети нову одлуку о томе како ће наставити да остварује своје енергетске и еколошке циљеве.“