Ковачевица је једно од најлепших и најромантичнијих бугарских села. Познато је по старим кућама са крововима од камених плоча, стрмим улицама које вијугају у планину и каменим зидовима који чувају вековне тајне. Нема посетиоца који није одушевљен чарима овог нетакнутог кутка Родопа. Неке куће су напуштене и руше се, а друге су реновиране без промене аутентичног изгледа. Село Ковачевица је архитектонски резерват и очувано је скоро нетакнуто бетонском градњом и масовним туризмом.

У Ковачевици има највише 7 гостинских кућа и 3 ресторана. Све остало је архитектура, природа, тишина и кристално чист ваздух. Стајемо испред некадашње школе коју је 1892. године саградио дародавац Јорџе Димитров. Зграда је рестаурирана и претворена у музеј, а на првом спрату приређују се изложбе савремених бугарских сликара. Разговарамо са младим кустосом Томом Жуглевим, који нас је радо провео кроз музеј:

"Од школе су остале ове клупе, црна табла, главне греде које видите. Ту је цела учионица са мастионицама, пенкалима, свескама, уџбеницима, лењирима, шестарима, мапама… Све што је остало од школе, изложено је овде. Имамо једну просторију у којој је приказан живот људи из оног доба, као и посебну просторију са разбојем старим око 200 година, која је посвећена ткалачлом занату. Можете погледати и експозицију везану за Македонско-једренски револуционарни покрет, која садржи збирку старог оружја и др."

• Ковачевица – бајка у камену стара 500 година

Први пут се село Ковачевица помиње у османским регистрима у 15. веку. Отприлике у то време у овај део Родопа стигли су неки од првих досељеника – мештани некадашњих бугарских села, која су данас део Албаније.

"Одатле су дошли и прво се настанили у доњој махали, која се зове Арнаутска махала – прича Тома. – После потпадања Трновграда под османску власт, отуда су дошли бољари и населили се у горњем делу села. Они који су били у доњем делу, су са собом донели грађевинарство, сточарство – говедарство. А они у горњем делу – бољари, писменост, књижевност, знање. У селу Ковачевица није било османске власти, као што је то био случај широм Бугарске, јер су људи били веома имућни. Године 1877, годину дана после масовног покоља у Батаку, Турци су целокупно мушко становништво Ковачевице затворили у цркву Св. Николе, која је и данас активна, и спремали се да их побију на исти начин као у Батку. Тада су остали становници Ковачевице сакупили новац и дали га владару Неврокопског округа, а он је издао наређење да поштеде народ ".

За разлику од других насељених места у Бугарској у оно време, освајач није порушио село Ковачевица. Захваљујући томе, оно је очувало свој аутентични изглед од пре 200 година. Прво што привлачи пажњу су велике, лепе куће на два, три, па чак и четири спрата. И сваки има свој стил.

"Били су једни од најбољих градитеља у своје време, – са нескривеним поносом објашњава млади Тома. Рецимо, куће у Батаку у оно време су градили мајстори из Ковачевице, неки су градили и у Италији или Грчкој –  у Драми, Кавали, Неврокопу... А оно што је специфично за нашу градњу јесте употреба камена и дрвета. Ево видите, ту имамо градњу од камена, сламе, дрвета и блата. Кровови су тешки најмање 30 тона и у потпуности су од камених плоча.

Фотографије: Венета Николова

Превела: Албена Џерманова