Ваведење Пресвете Богородице је један од најстаријих и најпоштованијих православних празника, који је успостављен у Константинопољу негде око 8. века, у време Патријарха Тарасија Цариградског. Али се тек шест векова касније почео обележавати и у западној Европи, за време владавине папе Гргура XI.

У савременој бугарској црквеној историји, Ваведење Пресвете Богородице установљено је одлуком Светог синода 1929. године као Дан хришћанске породице и омладине.

Празник је почињао Светом литургијом на којој су се родитељи и деца причешћивали. У социјалистичко доба је ова породична традиција пала у заборав, а данас је често лишена духовног садржаја.

О изазовима у савременом свету и путу ка срећној хришћанској породици разговарали смо с оцем Сергејем Павловим, предстојатељем храма Успења Пресвете Богородице у софијском насељу Малашевци. Према речима оца Сергија, у данашње време породица више није нека вредност до које је већини младих људи стало, који више траже да се поштују њихова права и слободе него да на породицу гледају као на одговорност која намеће одређене обавезе. Зато је и тешко створити породицу која би опстала у таквим условима.

„Многи замишљају да је породица као оно што видимо у романтичним холивудским филмовима,“ каже отац Сергеј и наставља: „Они нису уопште спремни за оно што ће уследити. Нико нас није учио како да живимо заједно, као породица, то обично учимо у својим породицама. Стога, када створе породицу и виде да није оно што су очекивали, покушавају да побегну од потешкоћа са којима се суочавају. Хришћанска породица је нешто другачије и њене вредности се разликују од световних. Ако тежња човека у секуларном друштву је да избегне све болне и тешке моменте и иде широким путем, у хришћанској породици је тежња супротна секуларним вредностима, тј. човек иде уским путем.“

У хришћанској породици водеће врлине су смирење, стрпљење и послушност. Породица заснована на овим темељима била би веома здрава, истиче отац Сергеј и додаје да се разлика између хришћанског и световног огледа и у заједничким циљевима. У обичној породици се више пажње и времена посвећује финансијској стабилности и подршци у решавању свакодневних проблема, рађају се деца. У хришћанској породици, међутим, ови земаљски циљеви су у другом плану и спасење је најважнија ствар којој супружници теже. Ово није борба за власт, већ да Бог буде на првом месту, истиче отац Сергеј и додаје: „Да Га следе у царству Небеском помажући једни другима.“ Тако њих двоје расту као личности, користећи оно што им је Бог дао, како би служили кроз Њега другима. У томе је смисао хришћанске породице – онај ко је јачи да помаже и носи немоћ слабијег, каже свештеник:

„Супружник који је духовнији да помогне другом својом молитвом и личним примером, а када је потребно и саветом и тако, заједно, јачајући једни друге да постану једна мала црква. Породица треба да буде оаза духовног живота у световној пустињи, коју тренутно видимо. Жене се лакше и чешће окрећу Богу. Док је мушкарцима потребно више логике, више доказа. У таквим случајевима, као што је Свети апостол Петар рекао, нека жена својим примером покаже мужу шта заиста значи вера како би се он без убеђивања окренуо спасењу и Богу.“

У том смислу, отац Сергије подсећа на речи Светог Серафима Саровског – „Стекни мирољубив дух и тада ће се хиљаде око тебе спасти, укључујући и оне који су ти најближи у породици.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова