Опстанак милиона људи широм света, који живе у условима рата, глади, болести и огромног очаја, свакодневно је на коцки. Нису ретки случајеви када је наш приступ према емигрантима из таквих земаља помао непријатељски. Можда је оно што су доживели док стигну у Бугарску била права ноћна мора неслућених размера. Живот Дине Џевали, која је била принуђена да напусти Сирију три године после почетка тамошњег рата, је још један доказ ових речи:

„Током рата човек види и доживи много лоших ствари. Међутим, када кажем лоше ствари, нисам сигурна да људи тачно разумеју на шта мислим. Страшних ствари има овде и свуда, али су нивои ˈужасностиˈ тамо потпуно другачији – категорична је Дина – Сећам се нечега што је на мене имало огроман утицај, а везано је за мог најбољег пријатеља – Низара. Морао је да се придружи војсци. Сећам се једне ноћи пре него што је отишао, позвао ме је и замолио да обећам да ћу се бринути о себи. Обећала сам му, али сам после неколико месеци сазнала да је он умро. Његови родитељи су хтели да организују сахрану, али је Низарово беживотно тело пронађено у региону где су одбили предају тела. На крају су родитељи ипак приредили помен, без обзира што његовог тела није било. Неколико дана касније сазнали су да му је тело у болници и мајка је отишла на препознавање. Међутим, није успела да га препозна јер је на месту где је пронађено било веома топло и од тела није много остало. Ипак, моја тетка је успела да га препозна, те су организовали сахрану... Али зашто вам то причам? Видим да се у Бугарској, и свуда, људи лоше осећају када их неко заувек напусти. То је нормално. Али хоћу да кажем да смрт није иста за све. Смрт попут Низарове је страшнија од тога да неко оде са овог света у кревету, окружен породицом.“

Док је била у Сирији Дина је радила у телекомуникационој компанији са седиштем у Дамаску. Њена породица је била у другом граду удаљеном око 70 км од престонице. Млада жена је живела сама у региону на граници између територија града које су под контролом владе и побуњеника.

„Једног јутра сам се пробудила и имала лош педосећај, због чега сам остала код куће. Убрзо након тога почеле су да падају бомбе. Чинило ми се да је то трајало сатима, а нисам имала ни струје ни воде.“ – присећа се наша саговорница још једне приче из свакодневног живота у Сирији. У таквим тренуцима човек се осећа потпуно беспомоћно и у потпуно безизлазној ситуацији. Може само да стави руке на главу, да седне на под и чека да све ово прође“ – наводи Дина и додаје:

"Зато када сам дошла у Бугарску, мени више ништа није тешко, ништа ме не може зауставити. Видела сам доста и била у ситуацији да немам прилике ни за шта. А овде није тако, само што људи то лако забораве.“

Дина је дошла у Бугарску крајем 2013. године, али доскора никоме није причала о ономе што је доживела у својој ратом растрганој домовини. Посећивала је терапеута да би јој помогао да превазиђе стрес и свој живот започне изнова. После неколико процедура вештачке оплодње успела је да постане мајка и не крије да јој је њен син Хари највећи поклон о којем је сањала:

„Морам признати да данас нисам део ни сиријске, ни либанске заједнице у Бугарској. Ово је мој начин да заиста будем део бугарске средине, јер ако останем у сиријском окружењу биће ми јако тешко. Зато сам деактивирала свој фејсбук налог – одлучила сам да не могу да градим свој живот у Бугарској и да бринем о пријатељима који су остали у Сирији. То није била лака одлука, можда она није ни исправна, али то је све што сам могла да урадим. Када сам отишла из Сирије, никад се нисам вратила, за разлику од мојих родитеља, који путују тамо сваког лета. Моја породица је овде, не могу рећи да у Сирији још увек имам пријатеље. Мој живот је овде, у Бугарској и не гледам уназад“, каже Сиријка, која је одлучила да своје снове оствари у Бугарској.

Фотографије: Лични архив

Превела: Албена Џерманова