"Пре него што сам изумео ‘трапез смрти’, знали су ме као Лазара Добрича. Било је то име које је красило плакате и под којим сам најављиван у програмима. Али, Сењор светске циркуске уметности заувек ће остати упамћен по најризичнијој циркуској тачки – с руком испруженом ка оном свету, али и истовременом жудњом за овоземљаским животом, у свој његовој снази, слободи и лепоти".

Још као дечак, Лазар је заволео вежбе на разбоју и карикама, а ходање на рукама постало му је нешто сасвим природно. Будући циркуски уметник, који је рођен 1881. године у селу Равно Поље, недалеко од Софије, већ са шеснаест година знао је да ће циркус бити његова судбина. У то време, задњу пару од стипенидије коју је примао као стипендиста Политехничке школе у француском граду Анијеру, давао би да оде у Париз.

"Последњи новац даје за најјефтинију карту за варијете 'Фоли Берже'", испричала је Магдалена Гигова у рубрици "Адресе љубави" гостујући на Радио Софији, БНР. "На програму је била румунска трупа 'Димитреску'. Током паузе, Лазар упознаје једног од акробата – Ива Флоријана, који га представља шефу трупе. Истог дана, напушта школу чији је стипендиста и са Румунима креће пут Брисела. Као професионални уметник дебитовао је 1. октобра 1897. године, када изводи најопаснији тачку у програму – салто мортале, смртни скок. Успех који постиже је невероватан.

Годину дана касније, у истом париском варијетеу који му је отворило пут ка слави, тоне у понор. Док са врха циркуске шатре лети ка спасилачкој мрежи, једна од подупирућих греда пада на њега. "Нема потребе за журбом, ионако је мртав", промрмљала је једна сањива медицинска сестра санитарцима који су носили наизглед беживотно обешено тело у болницу. Међутим, човек испод платна једва чујно је застењао и уместо у мртвачници, завршио је на операционом столу.

Избегавши смрт чудом, наставља да флертује са непобедивом силом, која као да испитује границе његове смелости. И тада му на ум пада идеја која ће променити све.

"Берлин је 1905. године био облепљен плакатима на којима је огромним разнобојним словима најављиван 'Бугарин Иванов – изумитељ трапеза смрти'", наставља своју причу Магдалена Гигова. "Иванов је, заправо, патроним Лазара Добрича, који је изабрао због лакшег изговора, као и чињенице да у себи носи ноту патриотизма."

Циркус "Шуман" је испуњен до последњег места. Публика у делиријуму гледа његов чувени трапез смрти, а директори циркуса се утркују ко ће га први укључити у свој програм.

"Једног дана, на вашару у мађарском градићу Папа, јужно од Будимпеште, приметио сам бродове-љуљашке, какви се данас могу видети у готово свим луна парковима. Посматрао сам младића који је, очигледно у жељи да остави утисак на своју драгу, зањихао љуљашку толико снажно да је у једном тренутку прешла хоризонталну линију. Тада ми је на памет пала једна необична мисао: шта ако би уместо хоризонталне носеће греде била постављена чврста метална осовина, која би омогућила да љуљашка начини читав круг ако би неко могао да јој да довољан замах? Можда бих управо ја могао извести ову до сада никад виђену и сензационалну тачку?"

Са својим смртоносним трапезом гостује у Европи, Азији и Северној Америци, али му за још ефектнији наступ недостаје жена – "млада, витка, елегантна и лепа", која ће га представљати публици и стајати уз њега током извођења.

Препоручују му младу циркуску јахачицу која му се представља следећим речима: "Зовем се Мини Ниче. Отац ми је био научник – филозоф, али борба за опстанак натерала ме је да постанем циркуска уметница јер нисам имала средстава да наставим школовање."На питање како јој се зове отац, одговара: „Фридрих.“Међутим, након великог успеха турнеје у Немачкој, асистенткиња се осећа засенчено његовом славом и враћа се својој првобитној улози у циркуском мањежу.

Када је почела мобилизација, попут својих вршњака, вођен патриотском дужношћу, Лазар Добрич се враћа у Бугарску. Учествује у два рата – Балканском и Првом светском. Након тога наставља да обилази свет, нижући невероватне успехе.

„Стотине хиљада километара су иза мене. Једном сам обишао земаљску куглу, шест пута сам крштен на екватору. Видео сам свет са врха Везува, доживео сам страшне олује у Тихом океану, преживео сам земљотрес у Сан Франциску 1906. године, када је страдало 100 хиљада људи“, пренео је његове речи лист „Вечерње новости“ 1969. године. У међувремену, живот га није поштедео нових искушења.

"Он преживљава истински бродолом – скоро идентичан бродолому 'Титаника'", додаје Магдалена Гигова. "Након путовања у Енглеску, Лазар Добрич и његов ансамбл требало је да отпутују у Дрезден, а потом у Холандију. Изненада је почела страшна морска олуја. Из разговора са капетаном сазнаје да ће бити чудо ако стигну до холандске обале."

„Пробудио сам се у болници – сви смо били дезертери из канџи смрти“, присетиће се он касније бродолома. Са новцем од одштете наручиће први „трапез смрти“.

Иако су га широм света дочекивали раширених руку, није заборавио ни своју отаџбину. Заједно са братом Александром – такође циркуским уметником, 1919. године гради софијски циркус „Колозеум“. Оснива и циркус „Ројал – Добрич“, обучава велики број циркуских уметника у послератној Бугарској, а постаје и главни режисер у дирекцији за бугарски циркус. Златни фонд БНР чува успомену глумца Пенча Петрова из 1974. године:

"Лазара Добрича први пут сам гледао у циркусу којим је руководио. Уз смеле и спектакуларне скокове који су одузимали дах, запамтио сам и нешто друго везано за овог великог булгарског уметника. На почетку сваке представе, Лазар Добрич излазио би у арену у величанственом вечерњем оделу, са засуканим брковима и канџијом у руци. Чекао је да наступи тишина, а затим би се гласно и јасно обратио публици: 'Господо, наши артисти пронашли су златан сат. Молим оног ко га је изгубио да сиђе у арену и да га преузме.' У публици би се зачуо жамор. Како је могуће да циркуски артисти, који су били доживљавани као нижи слој друштва, буду толико поштени? Да се златан сат врати власнику у тим временима значило је велико морално јединство и интегритет. И тако би, након извесног времена, у арену сишла уплакана жена, која би, дубоко дирнута овим гестом, захваљивала Лазару. Тада би почињала'провера': постављање питања, и то јавно, пред очима публике. Када би се на крају установило да је сат стварно њен, Лазар Добрич би јој га вратио. А сви присутни у циркусу би аплаудирали. Била је то следећа лекција коју сам научио – ако желиш да будеш уметник, мораш бити поштен. Касније сам сазнао да је тачка са сатом у ствари сат била део циркуске представе. Једном сам чак упитао Лазара: 'Зашто у свакој Вашој представи неко увек изгуби сат, паре или бурму?' 'Да бисмо се међусобно васпитавали', уз осмех је узвратио Лазар. 'Ко то, ми?', питао сам га. „Артисти и публика. Све остало је само шоу, који могу приредити чак и разбојници."

Његово наслеђе, међутим, наставља да живи. Његов унук, Кристофер Добрич, који данас живи у САД, одважно корача стопама свог деде.

Инспирација, снага и упорност често долазе из најнеочекиванијих извора – неретко изван видљивог света. Једног дана, публика ће можда поново аплаудирати једном Добричу, дивећи се његовој победи над „трапезом смрти“.

Текст: Дијана Цанкова

Извор: материјал Магдалене Гигове, емитован на Радио Софији – БНР

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографије: архива